Topola

17

нли као захтевање или као хоћење. Штавише није довољно, ако само допустимо, да се ови различити догађаји могу у датим приликама помешати, него ће се очнто боље сложити с унутрашњим опажањем, ако сваком душевном покрету припишемо смешани характер, и само допустимо, да се према приликама један или други од она три саставна дела више истиче. И овде дакле наилазимо на оно исто, што смо приметили већ при разликовању чустава од представа: разлике, које се везују за наше различите изразе, оснивају се на апстракцији, којој не одговара реално лучење предмета и догађаја. И нарочито баш та прилика, да они облици, које сматрамо као првобитиије,- очито не би могли постојати без оних токорсе секундарних облика, који треба да потичу из првих, сведочи о смешаној природи наших душевних покрета. Од поменута ' три душевна стања сматра се чуство као најелементарнији. Али услов је свакога чуства угодности и неугодности захтевање или опирање, којима свест реагује на представе, што изазивају чуство. А захтевање и опирање претпостављају вољу као непосредно постојећу подобност у нама, да се обраћамо предметима, за које маримо, а да бежимо од оних, којих се гнушамо. Тако се може воља, која се обично сматра као последњичин душевнихпокрета, исто тако сматрати и као њихов услов, када би уопште приличило, да се овде говори о рангу, који се изводи истом према гледишту, с кога ове појаве схватамо. Уосталом ми употребљујемо овде појам воље у поправљеном значењу, које му психологија мора дати. Воља је, као што се обично схвата, подобџост бирања између разних мотива, датих у облику представа. Али таква воља није више елементарна вољна функција но комплексми продукат воље, иотенцовано хоћење , као што бисмо то могли назвати. Јер ми представљамо том приликом више вољних одлука, од којих се наша воља обрће једној одређеној. Избор је хоћењз једнога између многих вољних надражаја. Према њему

п; Д \Г. КЊИЖНIШ.А. XIII н XIV.