Topola

39

од осталих створова, који подлеже сили чулних нагона. Како је извесно, да је ова свест о слободи унутрашње искуство, које се не да порећи, тако је исто извесно, да се -метафизичка слобода, коју филозофи час потврћују, час поричу, не може ни доказати ни порећи са становишта психолошкога посматрања. Јер она се не односи на дате чињенице наше свести, него на последње узроке наше делатности, који леже с оне стране свести. Индетерминизам тврди, да је сама воља узрок себи, она је снага, која, било свесно, било несвесно, не претпоставља никакав узрок, који би од ње- био различан; мотиви не приморавају вољу, него јој се само јављају као спољашњи смерови, између којих она одлучује слободно. Детерминизам тврди, да је воља одређена психолошким узроцима, пошто мотиви нису само представе спољашњих смерова него су чуствима, која су у њима, подстицаји, из којих истиче вољна радња. Како психолошко искуство има само посла с фа.ктима свести, то оно не може одлучивати, као што напред рекосмо, у питању о једном узрочном реду, који најзад у безграничност прелази. Али оно може донекле допринети пречишћавању мишљења уклањајући онагледишта, која немају са самом ствари ничега заједничког. Такво је овој ствари страно пре свега гледиште, које непосредно преноси појам о природној узрочности на духовне догађаје. Обично је мишљење, да свугде, где се узрочни принцип примењује, морају у исто доба вредити и у области материјалнога догађања с њим спојени закони о одржању снаге и о квантитативној еквиваленцији учина и узрока. Али се ови закони сами собом не садрже рш у општем узрочном принципу. У природној узрочности не потичу они из њега, него из закона.о непроменљивости материје, који је основан на нарочитим условима за сазнање природе. Треба само да посматрамо глуму, коју одиграва духовни развитак једне индивидуе,- да и не говоримо о духовном развитку једнога народа или човечанства, штавише довољно је