Topola

4

самосталне и једнако првобитне чиниоце свога духовног бића? Већ и сама ова питања казују, да се ту ради о предмету, око кога-суу спору различита мишљења. И заиста, чини се, као да је и одношај између представе и чуства један од оних, нажалост још многобројних, проблема у психологији, код којих ова не иде даље од борбе између извесних принципских опрека. Гледишта, која се међусобно боре, мењају додуше понекада своје облике, али ћемо под новом Ђбразином после бољега посматрања већином опет открити давно познато нам лице. Такво је стање ствари, као што ]е познато, обично поуздан знак, да имамо посла с питањем, у чији се одговор тако чеето увлаче сваковрсни спекулативни обзири. Ако пак нема других мотива ове врсте, то се бар види онај нагон на јединство, који би хтео извести све појаве из једнога извора, па ако му искуство не даје за то довољно основа, тражи најзад да постигне свој циљ каквом одлучном пресудом. Па тако се и дуализам између чуства и представе уклањао већином тиме, што су чуствовање и захтевање сматрани као један облик представљања или сво■ђени на узајамно дејство предетава. Ово се схватање, које је Херборт у својој механици представа најсавршеније извео, ослања на опажање зависности, у којој се находи наш живот чустава према представама. Стога баш обрнути покушај, да се чуству уступи првенство и, уколико јемогућно, облици представљања изведу из облика чустава, и није тако близак. Ну ипак би се могла у извесном смислу под то подвести теорија Христијана Волфа и његове школе, ко]а у чуству види таман процес сазнања. Јер чим се оно првенство чуства схвати у генетском смислу, да облици сазнања прво поста]у у облицама чустава, то је тада очевидно готово сасвим све]сдно, а рекли, да је чуство неразвијено сазнавање, или, да ]е сазнавање разви]ено чуство. Оличенији облик узе ова наука о првенству