Topola

личности свесне своје снаге, које критички посматрају наслеђене установе, релнгију, обичај и уобичајено лраво. Али je човек на том ступњу културе уједно научио, да не живи од данас до сутра, већ да поставља својој вољи даље циљеве, којн се не постижу једним делом, него Гек једннм непрекидним низом дела. Услед тога поједпно дело губп много од своје вредности за лорално оценивање самога извршноца. Оно je сада само беочуг једног дугог ланда, и ja га могу само онда потпуно разуметн ако ми je познат последњи беочуг. Тај крајњи прстен није нпшта друго до цпљ, до иамера која лебди пред очима изврпшоцу. Али како се оспм тога, услед диференцирања интереса, не разуме вшпе само по себп, да сваки поједпни грађанпн тежи да корнстп добру целине, то ja нисам вшпе у стању да пресудим на основу једног јединог дела да ли je он по друштво користан шш штетан. Напротив, да бих био оријентисан о његовом положају према друштву, морам познавати крајњи прави циљ његовога дела, или што je једно исто, н а м е р у или у в е р е н> е на којем се оно заснива. На пр. када се прнча о атнњанину Ки м о ну, да je своје велпке вртове оставио народу на искоршпћавање, онда je то дело несумњиво социјално корисно, и заслужује одобравање. Али ако je он то учинпо одмах пред сам избор вшппх чжновшгка, онда се може његово дело сматрати као срество да постигне што већи број гласова. Те тако, пошто смо сада открили његов смер, губи његово дело дотпуно свој моралнп карактер. Сличне нам прпмере свакодневно пружа јавнп живот. Таква су пскуства учжнила, да се морална вредност човека тражи све вшле у његовој унутрашњостж. Предмет моралне критшсе постаје све впше ц искључпвије иравац човечлје воље, његово уверење. Кант je потпуно убеђен у ту искључпвост те поставља управо за етички аксиом, »да ннје могуће нпгде у свету, уопште чак ни пзван њега, нпшта зампслитп што бп се логло без огранпчења сматрати за добро осим једпно добре вол>е«. У.стварп пак то поштовање уверења, које К а н т управо нстиче као логичку немпновност мпшљења, нпје у почетку никако ни постојало, него се тек развило услед све комплпкованијих узајамних односа између поједпнца и друштва. То he постати још јаснпје, када помжслимо на то, да још и данас, где сваки теориски прпзнаје да само уверење пма моралну вредност, хшак велпку улогу у моралном оцењпваљу пгра стварнп успех једнога дела, тј. ту соцпјална корпст, која je у стварн пропзвод тога дела. Ако се на прпмер, као што се често дешавало последњпх леденија у Бечу, почне прикупљати новац за подизање домова за

280