Topola

раније указали на разне облике тога иравца, а сада можемо рећи, да се содијолошка етнка не може задовољити овим цнљем. Напротнв стварно нам развнће показује, да човек и човечанство увек себн постављају даље и више циљеве. Свест о људском досхојанству. која постепено добија у снази п дубини, не само да поставља појединду увек нове задатке, него je и етички делокруг државе битно проширила. Ова постојана тежља у напред, која се постигнуткм никада не задрвољава, можемо слободно назвати ехичкнм: идеализмом у правом смнслу. Знамо, да je у бпћу ндеала : да будн у нама жељу и подстиче вољу, да му се примичемо свр више и више. Соцнјолошка етика, која не може да усвоји К а н т о в априорбзам, слаже се са ве.лшшм моралжстом у томе, да je немогуће да je усуд доделпо човеку, да се одмара у беспослици, већ да ради на постпзању једног вшнег диља, који би бжо у блаженству без жеља. Свест о људском достојанству, коју hoch идеја делога човечанства као великога јединства, захтева од нас, да се не одмарамо дотле, док то јединство не претворимо у реалну стварност, у једнЈ г моћну органпзацпју, н не учинимо да стекне опште прнзнање захтев опште човечности којп отуда потиче. Шхо се пак тиче м о т н в а моралнога поступка, показали смо већ раније, да стварнпм чнњенпцама не одговара нн егоизам нп алтруизам. Стварннм, активним лотнвом означилп смо непрекидну узајам н о ст. за коју смо предложилн Мајнертов назнв м у т у а л и з а м. Соцпјолошка нас етпка учи, да се тај мутуалнзам развнја како међу поједнним људима тако и у односу између државе и индивндуе, н напослетку међу државама; даље, да. се морални напредак састоји у даљем развијању и удубљивању хе многоструке узајамносхн. Дакле, можемо да кажемо, да се стварним мотнвима моралног поступка могу смахрахл пндпвндуалнд, соцнјални и најзад ннхернацпоналнп мутуализам; и још додати, да je сада после светскога раха особихо важно, да се свнма снлама помаже развитак инхернационалног мухуалпзма. У погледу на с анк ц и ј у етвчкпх нормп т. ј. у погледу на намену опе моћи н ауторихеха што тим нормама даје обавезну снагу, деле се етпчарн у прпсхалице аутон ом пј е н у лристалиде хетерон ом пј е. Содпјолошка етпка показује, да нп један од овнх двају схвахања у својој крутој једностраностн не одговара стварном стању стварн. У примитнвним временнма јављају се поједпнду соцпјалнп нмперативн групе несумњиво као пешто с поља наметнухо, као моћ н ауторпхет. Али мн смо впдели, да се ти имперахиви прехварају у моралне дужности тек

300