Topola

пошто су дубоко жрониклж у душу лоједжнца. који их у себи пржзнаје. Мора дакле лично законодавство (аутономија) које пзнутра понпче да се прлдружж страном заколодавству, које долазж одозго ж споља (хетероломжја), да би захтев добио морални карактер и етичку обавезну снагу. Дакле, докле год се дужност јавља као једжпн норални лалог. дотле морамо без сумње констатовати сарадљу аутоиомжје п хетерономжје као услов једне успешне санкције. Додужге изгледа да свест о људском достојанству рађа захтеве, чијл извор II обавезну снату треба искључлво потражнти у нашој сопственој савести. Према томе би се можда могло рећи, да се човек тек споро п постепено развио до моралног лжчлог зажшодавства, до етнчке аутолом-жје. Али пошхо знамо, да су захтеви људскога достојанства ношени пдејом делога човечанства као једле веллле заједнице, услед чега смо те захтеве п назвалн заповестпма човечанства, то морамо признати, да при санкцији ових захтева не нгра 'важну улогу само наша властита савест већ п идеја о деломе човечанству. Те захтеве подиже наша савест зацело ocehaјући своју унутрашњу сувереност. Алж мн захтевамо п, од саме државе, да налоге човечанства учшш социјалшш императивима. те да на тај начин обезбеди њихово пспуљавање. Али ми тежимо и за тим, да државе у својпм међусобнжм односжлта сматрају захтеве жудскога достојанства т. ј. жалоге човечажства обавезнжм за себе, ж сматрамо да је наш велжки задатак, да створпмо организацију целога човечанства, која бж била жозвана, да налоге човечанства подигне на степен општжх жмператнва, ж која бж влашћу ж ауторжтетом својжм бжла уједно у могућностж да да жајусжехжнжју санкджју захтевжма људскога достојанства. У тој сарадњи аутономжје и хетерономнје врло важну улогу нгра жрелл гл ја. П ту нам социјолошка етика жоказује нежрекждно узајамно утжцање релжгжје д, морала. Религжозне жредставе ж религиозжа осећања у стању су да моралне захтеве и. да жм прждају утешну топлнну, до чега пе бж нжкада дошлж. На другој странж ожет, услед етжчкжх жмжератива, који се развжјају захваљујућж људском жжвоту у заједницж, религжје постају све душевнжје и све се вжше пречжшћавају. Најбоље можемо посматратж тај утжцај моралннх захтева жа схватаље богова код старжх Грка у пержоду од 0 м ж р а до С о ф о к л а (отпржлике од 900 —400 пре Хр.). Ту се јасно вждж где боговж, који су код Омжра делом персонжфиковане жржродне сжле, делом људска бжћа са свжма својжм људским слабостжма, постају чувари једног моралног жоретка у свету, који добро жаграђују а зло кажњавају, и важе као

301