Topola

307

нам даје Xе рд е,р чпсто су философски. и баш зато он и заслужује име оснпвача философије псторпје. Основна Хердерова мисао тесно je везана за нови пдеал образовања, који je поникао у његово доба, н који je он тако успешно помагао.*) Образоваље није сада више само знање, већ се састојн у развијању душевних сила нзнутра. Све хумано код човека има да се живо развије васпитањем п образовањем и доведе до искључиве власти. Резултат једног таквог развитка човечнога назива Xе рд ер хумано шh у, сматрајући je за диљ свега исторжжог развпћа. Добро провиђење обдарило je човека способностима да може савладатн животињу у себи и развити доброту, љубав према људима. радост у лепоме и моралну слободу. Xе рд е р je мпшљења, да ток историје показује споро али стално напредовање ка хуманости. Он нас води по томе путу, и ми прелазимо заједно с њим развптак земље, биља п жпвотиња до самога човека, и проживљујемо његову досадашњу повест. Дело ннје потпуно довршено. и историски je поглед делимично доста површан. Али свугде просијава његова основна мисао; и тако добијамо слику, која додучие није увек тачна нити довољно засићена. али je увек јединствена. Xе рд е р je психолог, скроз п скроз, а то je остао и у својој философији историје. Присно јединство између природе и дж. тела и душе, сачнњава за њега свугде полазну тачку и стожер његовога схватања света и живота. У томе je нарочито близак Гетеу, са ким дели и одушевљење за строги монизам Спиноши. Зато он толико и дени важност климе и састава земљишта за историски развитак народа. Међутим je његова основна мисао, хуманост, психолошки замишљена као развитак најдрагоценијих душевних сила човечијих. То даје његовој философији историје до сад слабо запажену индивидуалистичш боју. Додуше Xе рд ер често наглашује, да у развитку својих способности човек зависи од других; познаје врло добро важност традиције и васпитања; а помиње и дружељубљиву природу (»Идеје«,, књ. 9, гл. 1 и 2.) Али je за њега социјални моменат само срество за жзображење индивидуе, није интегрални састојак човечије душе. Циљ je историје да створи поједине који ће развитком својих људских способности постићи унутрашњу хармонију и задовољство. »Постоји дакле васпитање људскога рода, баш зато што сваки човек само васпитањем постаје човек и што цео род живи само у томе

*) Видц о томе Jerusalem, Die Aufgaben des Lehrers an höheren Schulen. 1912, S. 45 ff., где je опширио прпказан удео Хердеров у неохуманизму.