Topola

и тшшчним представама, дотле je од жнтереса п значаја само оно што je непосредно важно за одржавање жпвота.. И обрнуто. Док на себе привлачп пажњу само оно што je бжолошки важно, дотле нзлазимо на крај са соцжјалним згушљавањжма и тжжжчнжм представама, жошто je стало једжно до целисходне реакције. Али чн.м се људско стадо джференцжра и рашчлањује у самосталже лжчностж. джфередджра се и рашчлањује одмах с њжм и околни свет. На ужој области, коју je сада појединад жзабрао за свој делокруг, постају за њега п појединп предметж без обзжра што припадају једној одређеној врстп —од велжког жнтересовања, а тиме добжјају и нову важност. За самосталног човека, који се сам осећа посебшш бжћем, жма ж свака жоједжна ствар, ж свака поједина чињенжца своје право на себе. -За ово сазнање индивидуалнога, за своје прпсно и тачно посматрање појединих стварп и чињеница постао je човек способан тек пошто се сам на вшпе диференцирао у особиту дшчност, која je свесна своје вредности. Дакле, чисто теориско мпшљење, објектпвно посматрање, констатовање чпњеница постаје могуће тек лошто се човек ослободи власти социјалннх згушњавања и научи да гледа сопствешш очима. Док je религија производ једне груде људи, да и у свом даљем развићу захтева узајамно поткрепљиваље једноверника, дотле je н а у к а творевина људи, који су постали самостални и који су се развили у крепке личности. Ова веза између социјалног и инте лектуалног развитка човечанства, између сазнања пдруштва није до данас била позната, те je потребно да се још боље испита, што остављамо будућностн. Алж већ сада можемо рећи, да пндивидуалисање, које толико користи научном развитку, нипошто не може нити сме водити изоловању појединаца. Напротив, ток нас жсторије учи, да продуженом поделом рада појединад све једностранији постаје и због тога баш све зависнжји од соцжјалве органжзацжје, којој пржпада. Друштво тражж жатраг жнджвждуу, која je душевно богатжја ттосталаГ ж пржсжљује je заповеднжчкж да сдужж њему. То жсто вжджмо ж у областж развоја сазнања. Постав самосталан човек тражж прво да се ослободи соцжјалнжх згушњавања. Не тражи да позна предањем наслеђена 'мишљења о предметжма, него само жредмете, ж тако даје мжслжоцу правац ка стварноме објективноме. За ослобођену жнджвждуу нжје вшпе жстжнжто то што сви верују, већ оно до чега се дошло тачнжм жосматрањем ж мерењем. На место жнтерсубјектжвног критержјума жстжне, којж се састојао у сагласностж једномжшљеника, долази сада објектжвжж кржтеријум, којж настаје када се жспуне предсказања. Јер ни чисто

93