Topola

шванјковач.: окивач топова.

долу. Већ се у Карађорђев табор почела да прибира околна мушка чел>ад из херцеговачких области; већ 1 ' се он нашао н са првнм црногорским четама; већ је бпо на путу да узме и сам новопазарски град и очнсти Санџак од Турака, кад му стигоше црни гласови о српској погибији на Каменици.

Осетивши опасност са. те стране, Карађорђе напусти велики и од почетка устанка ношени план и врати се журно кући, да се нађе на невољи. Раздор српских поглавара развио се до опасне мере. У узајамној мржњи н суревњивости ишло се до очевидне неправде и, што је много горе, до потпуног запостављања виших интереса. Година 1809. показала је прве и веома тешке последице. Кад је спреман велики план за општи нападај, за заповедника војске која је имала да напредује према Нишу не би постављен стари заповедник на тој страни, славни браннлац Делиграда, Петар Добрњац, него Милоје Петровић, друг и прпјател., војнички и трговачки, Младена Миловановића. Веома озбиљни људи тврдс да је то учинио Младен не из војничке потребе, него што се надао да ће бити узет Ниш и хтео да богата пљачка у томс граду пане у руке њима, а не Добрњцу. Између овога и Милоја дође до отвореног сукоба.

ДобрЈћац га није хтео да призна, нити му се ма у чему хтео да покорава. Милоје, са своје стране, подвлачио је нарочито нови положај заповедпика. Тако се, пред очима непријатеља, створнше два табора, крвно завађена. Докле је то ишло види се најбоље по томе што је Милоје издао наредбу да нико не сме поћи у помоћ тешко притешљенои каменичком јунаку, Стевану Синђелићу. Тако, 19. маја, паде славни јунак као прва жртва небратске заслепљености, а са њим паде и најјачи српски бедем према Турцима. Уплашени његовом погибијом, Срби се повуку па Делиград, а ражљућенн Добрњац напусти војску н положај и оде у Београд РодоФиникину. .На жалост, ма да је Карађорђе са коњицом стигао у Делиград, није више могао да се тамо одржи, него мораде са целом војском да се повуче на леву обалу Мораве. Руси, којн су закаснили са својим операцијама на Дунаву и уопште вису имали довољно војске, не могоше, на очајне српске позиве, да пошљу помоћ. У српским редовима роди се сумња да су и опет били увучени у рат и остављени, и да Руси не мисле нимало искрепо. Родофиникин, који се сматрао као најодговорнији, дође у веома тежак положај. Карађорђева околина кривила је њега за многе сплетке, за недолазак Руса, и нарочито за то што је њему добегао ражљућени Добрњац. Карађорђе, плаховит и личан, лримао је ствари како су му биле приказане и није видео да је кривица била и до њега сама, јер је допустио да сувише утичу на њега покварени Младен и његова група; Његова мржња против противника и РодоФиникина, нарочито сада нза пораза, била је снгурно веома велика. Изгледа, чак, да је било и претњи. Није чудо, онда, што Родофиникин није смео да сачека његов долазак у Београд, него је ноћу, између 15. и 16. августа, пребегао у Панчево, а одатле руској војсци у Влашку. Са њим су пребегли од важнијих лица митрополит Леонтије и Добрњац. Овај пораз утицао је негативно и на Карађорђа и на његов углед. Ма да је народ кривио у главном Младена н Милоја, одговорност је посредно падала и на Карађорђа, јер су то били његови људи. Нема сумње, ни Карађорђе ни његови потомци нису пмали среће у избору својих пријатеља. Осећајући то, Карађорђе је постао попустљивији. Милоје би затворен, а Младен свргнут. За

26