Trenuci i raspoloženja

92

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

Он је утеха увек био мени,

„Вјерују“ моје и моћ откровења,

И одрицања покретач скривени,

Срж мог живота. Кад у многа бдења Сан овај снивах, не би мени тајна Да је он само утопија сјајна.

Мени и на том удес позавиде,

И мучки замах челика обори

Сан мој: с висина удаљених скиде Блиставу звезду, и гроб се отвори,

Где један врли, топли живот клону,

С ким светлост мојег сна у мрак утону.

Сад сву тегобу подносим осаме, Пустоши, тмине. Никад не зарида

Мој бол дубоки. Нико моје драме

И не наслути. И кад срце кида Скривена туга — љути отров змије Крваве сузе у дубини крије.

Но никад моје не засузи око, Јер нико не би разумети знао Да међу звезде, у небо високо, Узнео ме је сан мој што је пао. Тек увек свеже сећање каткада Прозвучи песмом из понора јада.

СТО МОБ:

Као зорин зрак међу завесама Кутовима тамним душе ми уморне Плане сјајни трак великих осама; Лепотом туге благе и прекорне.

Ко рана звона побожно звоњење, Кроз понор глухи срца ми увелог Одјекне моћно бола преболелог. Велико, чисто, свето обновљење.