Trenuci i raspoloženja

106

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

ПРОДАВАЦ КАРАНФИЛА.

Кад га угледам где улази,

Са наручјем каранфила,

Чини се да ми прилази Чаробна, ведра идила

— Доживљај младости моје У ведре утопљен боје.

Онда је дивни дечко један, Ко цвет свеж, ко роса чедан, Са топлим звуком имена, Очију бистрих јелена, Погледа чиста, безазлена

И лица свежа, румена.

Врт мајке своје косио, Мени онда доносио Каранфиле најкрасније, Који су икад процвали, Мирисе лили најстрасније И складом боја певали.

Доносио их да власи Чари ми њихном украси. Онда усхићен дуго је Пред мојим ликом стајао И уметничке визије

У машти моћно вајао.

Од онда и данас, вазда, Кроз многобројне промене, Од свег што природа сазда Каранфили су за мене Најдражи, најмилији цвет, Што вас један садржи свет:

Ознака прошлих радости, Симбол минуле младости. Зато продавче, цвећару,