Trenuci i raspoloženja

138

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

У нову веру преобраћање И сумња гласови безнадежни.

Миропомазање и крштење, Заблуда слом и химера влада; Скок у поноре и вазнесење; На смену ток драма и балада.

Кад литургија што се узноси

У пространства досад непозната, Кад роптање што свему пркоси И све дубине бића захвата.

Где тело копни и дух где цвета; Кад живим, стварам и кад налазим; Кад на крилима смелих полета Врхунцима трагичним прилазим.

То сте, ви, несанице, свештени Ведри часи, цигло задовољство Живота мог; кроз век потиштени Удеса зла часно предовољство,

Кроз вас, несанице зачаране, Постадох јача и прекаљена: Слабости све људске су ми стране А искушења «сва удаљена.

У часе ове свих доживљаја Осећам како столећа хује, Како -се човек са Богом спаја Кроз борбе. дуге и све олује.

Осећам да у збирању снага Епицентар сам свих потреса; Мада сутрашњи плен саркофага Ноћас освајам умом небеса.

Осећам како лепота света Сваког тренутка се изграђује

Ка. ИН

Ија