Trenuci i raspoloženja, S. 40

20

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

С китом ивањског цвећа у рукама, Уз јасни жубор потокових струна,

Стигох у село, где захвални људи Дигоше спомен свог краја хероју,

И да се прошлост витешка пробуди, Сакупише се у великом броју.

Било је онде учитеља, ђака, Попова гојних — црних калуђера, Легија цела различних просјака, Музиканата и људи од пера.

Свешташе тамо споменик над чесмом, Држаше речи и говоре многе; Декламовања пропратише песмом Патриотизма и братинске слоге.

Бих осуђена да све то одстојим! Жега је пекла, гушила омара, Венуло цвеће у рукама мојим И од камена одбијала јара.

Затим настаде мучење још веће:

За столом дугим, при пуним чашама Где завист често с пакошћу се среће Забављаше се празним досеткама.

И после гозбе, игра и музика,

И опет песма и здравице шумне, Народа силног раздрагана клика И распра — дело сујете безумне.

Па онда умор, досада и чама Наследство пира са дарима својим И утишана несносна галама,

И сухо цвеће у рукама мојим.