Trenuci i raspoloženja, S. 43

ТРЕНУЦИ; 93

Нит заборава нађох, ни провела. У тој средини лакоумних људи! А одјек песме шумскога опела . Звучао ми је у дубини груди.

Препуне душе тамних утисака И груди, пуних осећања истих, Ја се искрадох из друштва онака И кренух путем успомена чистих.

Стазама старим и душом и кроком Времена прођох и простора миље; И, погружена у болу дубоком, Стигох уморна дому под окриље.

Кад у одају ступих своју глуху, Са сухим цвећем у рукама врелим, Од дуга пута, у прашљиву руху, (Осетих тада да ништа не желим.

Цео ми живот у прошлост утону!.. И као киту босиока смерна

Што с побожношћу меће за икону Душа побожна, одана и верна,

Пред сликом твојом падох на колена, Од свуд тишином окружена глухом, И окитих је, болом сатрвена, Ивањског цвећа руковети сухом.

МАКСЈА ЕОМЕВКЕ.

Куд год ми стопа крене, ил' ум се посла лати, Легнем ли да почивам у глухом миру ноћном, Твој крти, испевани, промукли глас. ме прати. И душу раздире ми музиком смрти моћном,

И шапће речи, дух што не може да -их схвати.

Ал сад, у ове дане, пролеће цветно није, Да он прозвучи силно мирисом свежа биља,