Trenut večnosti : pesme

Бајадера ЈЕ Прошло је време заноса и маште есничких снова из ратничких доба, .

Још само спомен живи међу нама, По који спомен |уначкога гроба. Некад је било занимљивих слика: Турских спахија, јаничарских хорда,

А сад већ, заман, на дувару неком, (О клину виси зарђала ћорда.

П.

На бојном пољу умукли су крици, Још врела крвца што из рана тече; А густ се облак спустио на раван, Да црним крилма заогрне вече. И ветрић пирну, али препун жара, Кроз пусти логор бесних јаничара.

звекну сабља пред шатором смело, Саиф се трже, не верује слуху; Пред њим је стајала, да л очима гледа, Прилика нека у женскоме руху.

Вилиез.

Ко си, жено, ил девојко, Колебљиви струче мио; На крваво разбојиште, Ко те мени опремио 2 !

Бајадера.

Ја сам дрска Бајадера, У пустињи цветак бајке;

5) Идеја по приповетци М. Јокаја.