Trenut večnosti : pesme

112

Без шатора више главе, Њу не пали сунчев жар:

Нит на њеном црном лицу (Оно чини какав квар!

А пита ли кб за време, . Одговор је близак ту:

Шесдесет је већ година Како сунце пали њу!

Оглавак јој бусен земље, Пусто поље њезин двор; А око ње витезови (Све јунаци на избор.

Ударили бојна копља:

Коњ до коња — бедем јак, Тако седи окружена,

Не може јој прићи свак.

И честита јунакиња Спустила би чибук лак,

Па би својим витезима Сувом руком дала знак.

Показујућ на даљину (ООпустели — тамни крај,

Зборила би пламом срца, Које гони осећај:

Кара- Ђузија.

Видите ли на видику (ООну тамо мрачну слику: Те планине и дрвета Без живота и без цвета.

Црна сенка од њих стиже, Над мојом се главом диже!