Trenut večnosti : pesme

113

Та дрвета — црне слике —

Пуста стења — каменови Показују крај границе _ д земаља османових.

Та неплодна црна дрва, С којих лишће сухо пада, Проклетство су за неверне Што се с нама боре сада.

Јер, у царству правоверних, Где су места наша света,

Маслинова и палмова Зелене се сад дрвета!..

Ако паднем у ком боју, Не копајте тамо мене; А где би ме и копали, У проклете тврде стене!

Већ ми дајте мирна стана

Под дрвеће Курдистана,

Које даје слатког лада, којих лишће не опада!!

Слушали су као нбми (Ове речи — наук свети,

Па их верно бележили Витезови у памети.

Из даљине .. озго тамо... Где се оро вије сури, напуштеног оног града Камила се једна жури.

(Одмереним, брзим касом рн Арапин ата тера, а камиљем седлу седи — Нахалима — Бајадера.