Trenut večnosti : pesme

120

Још га воле, за њим плаче, И душу јој] туга мори; мазонки мис о сену,

Па витезу она збори:

Кара-Ђузија.

Стој! још, витеже, имаш наде, То ти кажем веруј збиља; Има пута и начина, Да до твога дођеш циља. Ни за злато ни за сребро,

Ни за каквог блага мену, Ја ти недам Нахалиме,

Већ по једну само цену:

Не одајем пошту многу, Ако кажем то што следи:

Да ђаурска свака глава Сто динара само вреди

Три хиљаде — тридес глава Истом ценом кад се вратиш, Са главама Нахалиму, Место новца да ми платиш ! — Нахалима сад уздахну,. Амазонки руку стеже; И на скуте јунакиње Од радости она леже.

Саиф, витез поносити,

Од радости „Алах!“ кликну На седлу се сад исправи

И весело он узвикну:

Сапф.

Кроз два дана, главом сама, Откуп имаш у рукама ! !

Ни