Trenut večnosti : pesme

129

На јуначко раме · Нахалима паде И рањено чело Она љубит стаде.

"А затим се спусти, Да је терет мине, еливајућ скуте Кара-Ђузијине.

Нахалима.

Видиш шта он чини, То је јунак прави; ар да такав витез Дође себи глави 2.

Опрости му нешто, То бар можеш, знамо; Од тридесет, десет, Пет... ма и две самог...

Кара-Ђузија. Не. — Све мора бити, — Тридесет на броју; Ја не мењам никад Реч витешку своју .

— Ја не тражих од њег Ни бисер ни злато, Да би моро скакат', И у море за то .

Ни змајево перо, Из чељусти лафа

Да би морао ићи

· На висине Кафа;

Већ ја тражих само, тудна адске славе, "откупну цену Противничке главе.