Trenut večnosti : pesme

130

Бар њих доста има, Хиљадама тамо;

Треба ли му која, Нек је узме само.

Зарумени лице, Плану светло чело;

А усташца бајна Прозборише смело:

Нахалима. Кад је тако, онда, И ја ћу помоћи; Јер ће двојица, брже, То извршит моћи...

Кара-ђЂузија.

Дозвољавам тако, Уз реч чврсту своју,

Ал да откуп буде потпуном броју...

Заљубљени-двоје, У радости овој, Изљубише руке Господарци својој.

ТХ. Код крајњих предстража, Које штите борце; На Дунаву тихом, Црни се острвце.

Грмови топола Ограда су прва,

По средини стрче Јагњадова дрва.