Trenut večnosti : pesme

153

Као знак признања Саифовој слави; Исписаше ово, На дрвеној глави:

— „дДамен Алах! Овде лежи Саиф,

Син Оглијин мио, Који умре зато,

Што је јунак био“...

Раскопаше бедем И гробиште цело, Где лежаше. дупке _ Саифово тело.

Поред овог тела, Из обвезе крајње,

Положише тело Нахалиме бајне.

И та мртва тела, Изгледало беше; Да се, међу собом, адовољно смеше...

· А живима дође На ум чак и шала, Па викнуше сложно : „Аферим, маш-Алах!...“ — Затрпаше раку мртваца оба, дигоше хумку Изнад мрачног гроба...

А дрвену главу справише с нова, И спротивне стране Урезаше слова: