Trenut večnosti : pesme
На небу је облак густи, Утишано село снева; Од брегова оних пустих Каткад муња што просева... — Све је мирно...
(Сем речице што се чује Како сетно дољом тече, К'о да болни... умирући. На постељи тужно јече .. — Тужно јече ...
Ни листићи не трепере, На дрвећу мирно стоје; (Само што се гласи чују, Одјеци се тужно броје... — (Страх га хвата...
Где ћеш тако у поноћи... И савест га мирна пита; Као да му тугу види, Као да му с чела чита: = „Мајци... мајци!..
Већ и ветрић кренуо се, Мелодију тиху гуди; К'о да хоће успаване, Из гробова да пробуди... — Тужно гуди...
Кад је ветар дуват престо, Зраци сунца таму скрили, Украј гроба усамљена, Сиротанче тужно цвили... .. . Мајку зове:
„Ах, дигни се, мила мати, Још те једном, синак моли; Никог нема да га гледа,
Зар те, мајко, то не болиг ...“