Trenut večnosti : pesme

— Босје... гладан... нема руха...

Гола прса, дркће тело;

Крај гроба је своје мајке,

Па је зове невесело;

А уздах му уздах прати:

1880.

„Мати ... мати!...

= Већ је зора, Ваздух студи; И село се Мирно буди. На јутрење Звоно звони; Звоно звони К'о да плаче, Па све јаче... К'о да вели: Збогом санче... К'о да тужно оглашује — Сиротанче...

(219)

(Освета.

„ја ти се светим!“ С осмехом рече,

Великаш стар и сед;

„је л, то те боли!“ Питаху дрско,

Очи и зуба ред.

Пред њим сам стајао немо и мирно,

А бол ми цепао груд;

Чекао сам с правом и пуном надом

Праведан његов суд...

+ Освета једног Министра који ме је пензионисао.