Trenut večnosti : pesme

68

„Ти хоћеш правду, ал ја се светим,

Освета ми је сласт; Не ћу да чујем за твоја права, а углед и за част!“

Кад ово рече, као да га неста, (Сећам се, добро знам; Пред собом видех ужасну слику, Лубању, костур сам...

И гледах немо у сабласт ову, Ал не чух речи звон;

Запитах себе као у страху: „је л ово он2г!...“

„Нашто му, рекох, освета горка; евиној деци јад 2 Чему се нада тај бивши човек, У таком стању садг

Људи су лишће што тек ужути, С јесени чека пад;

Што неко пада, а друго чека, — То нам је цео над.

Па, ипак, зато освету горку хладну као лед, Просипа, бесно и без милости, Великаш стар и сед...