Trenut večnosti : pesme

74

У ноћи ...

Тиха је ноћца пала,

Тамни се вео вије;

(Ох, душо моја мила, Срце ти силно бије;

Гле, амор шири крила, Да нас од света скрије..

Бајне ти усне вреле, Врео и слатки пољуб; На груди твоје беле Трепери снежни голуб.

Ти дркћеш, душо мила,

Ох, шта би, сунце, збори ! .. Груди су твоје огањ,

Срце ти ватром гори ...

Па, шта би... реци... збори... 1884.

Својој жени ..

Моје срце невесело

Гони нека туга... сета...

Кроз недоглед овог света, Код тебе би само хтело .

Сутоњ мирна .. . тешко души ...

Умукоше танке жице, (Сетни гласи песмичице, Моје срце тако тужи.

(О разгони ову сету, Скини црни вео с лица, Нек задрхти танка жица, Нек се чује по свом свету!.