Trenut večnosti : pesme

15

Витезова љубав.

(Ој, кад витез у бој иде

За слободу да се бори, При растанку са драганом Овако јој млађан збори:

Та, не плачи, душо мила, Црни вео с лица скини;

До смрти сам теби веран И премилој Отаџбини.

А када јој „Збогом“ каже, На коњица смело седа; А девојче, невесело, Пуно туге за њим гледа ...

На бојишту крв се лије, До неба се ужас чује;

На самрти рањен јунак Својој драгој поручује:

„Збогом, остај, душо мила, Црни вео с лица скини, До смрти сам теби веран И премилој Отаџбини ! ... 1912.

Из Пт

Из очију њених милих Како бисер сузе лете .. Ко ми те је уцвелио, Моје мило, слатко дете 2 аута

Смеј се... плачи... невинашце... Вазда си ми било бајно; Та небо је увек небо, Ил облачно, или сјајно ! . 1900. 545)