Trgovinski glasnik

Стр^на 2.

ТРГОВИНСКИ ГЛАСНИК

Број 128

РШНСКИ НОВИ ПРАВАЦ Било је врло интересантно и поучно читати аустријске листове пред долазак руског цара у Кон станцу на виђење са румунским краљем. Сва аустријска љубав према румунском суседу изнела се била у уводним чланцима „Пресе“ и „Пестер Ј1ојда“, — мислио би човек да ти листови и не постоје другог чега ради него ради тога да поуче и посаветују Румуне о томе: у чему је њихова срећа. Бесплатно, апсолутно бесплатно давали су ови листови најљубазније савете Румунима, да они немају да траже нити ће наћи другу среНу осим у аустријском загрљају. Напротив: сва беда и несрећа очекивала би Румунију ако окрене леђа Аустрији. Чак је и њен опстанак био у питању ако све стави на „једну карту“, на пријатељство са Русијом. Неки немачки су листови секундирали, и оно што је ауустријски посланик у чегири ока казао у Букурешту, то се у разним варијацијама и најслађим тоновима и јавно казало и поручило Румунима. Кроз поменуте листове било је просто за плакање читати аустриска пренемагања око Румуна. И комично и жалосно, за пас треће, а не мања и за Румуне. Тако се често дешава. Да свакога изигра, да нешто уговори па онда одрече или извије, непрестано имајући пред очима само своје интересе и девизу: Циљ оправдава средства, то је сталан задатак аустријске дипломације, довољно познат и из историје. Као што је употребила руску погрешку са сансте фанском Бугарском према Србији да веже за себе Краља МиланаЈ тако је и руски поступак са Бесарабијом био повод да Ау-1 стрија веже за себе Румунију. 1 Оба краља и оба народа били 1 су увређени и огорчени; Руси-! ја их просто ради себе и ради свога мезимчета Бугарске скоро сама гурнула у наручја Аустрије, а ова је то једва дочекала и иско-' ристила. Тако је она постала „за- 1 штитник" Србије и Румулије, чији је краљ као Хоенцолерн био и иначе у немогућности, да буде не

пријатељ Аустрији, пријатељу ста рог Хоенцолерна на немачком престолу, Како смо ми прошли са протекторством Аустрије давно је познато, а да се покаже какав је она пријатељ Румунији, требао је да дође балкански рат. УбитиСрбију — то је аустријска девиза; о томе се и у Бечу и у Пешти мисли и дању и ноћу, а пошто се Србија није могла убити без помоћи Бугарске, то је сва љубав Аустрије прешла на Бугарску и и пред том љубављу ишчезла је сва љубав Аустрије према Румунији. Бечке дипломате мислили су, да ће моћи вешто вући за нос и варати Румуне, то су на крају прошле године у ово доба, морали да покажу своје лажне карте. Тада су Румуни јасно увидели да је сво аустријско пријатељство чиста и сува лаж. Уз то још увидели су Румуни да п руском слепилу према Бугарима има граница, кад су ови дозлогрдили целом све ту, а да Русија и не мисли да „прогута" Румунију, то су они одавно знали и поред свег уверавања из Беча и Пеште о противном. Какво чудо онда, што су Румуни не само од Букурешког ми ра окренули леђа Аустрији, него су почели много и много да брину бригу о Румунима у Аустроугарској! А пошто Румунија није незнатна фигура на Аустријској шаховској табли, није ни чудо што од тога доба сваки час чујемо плач и ридање аустријско за изгубљеним пријатељством румунским. Најзад је дошла и казна за лукавство и вероломство аустријско према Румунији — Цар Никола отишао је на виђење краљу Ка ролу. Тај догађај није за Беч и Пешту гром из ведра неба, него гром, који се већ годину дана очекивао. Русија је од прошле године на чисто с тии 1 , да за извршење даљих словенских намера, за сузбијање германског и мађарског надирања против Словена уопште, Бугарска не само не може бити помагач него је постала и аустријско оруђе. Један члан у ланцу, који треба да загради насртање германштине на Балкан и то онај члан између Русије и Србије, није

више Бугарска него Румунија Зато је Русија и изјавила, да је детињарија и мислити о цромени Букурешког уговора, јер о томе не дају ни помишљати Румунија и Србија, руски кооператори у одржавању балканске независности од Немаца и Мађара. Нека и Миљуков и Генадијев грде и пишу како год им воља, што је било било. Газаа1е о§ш зреггаига... кажу Руси, а то је доста казано. Да је цео једногоаишњи труд аустријске лажљиве дистанције, да поново привуче к себи Румунију, савршено пропао, с тиме је она начисго још пре састанка у Констанци. Ипак овај састанак то јеј за њу био као удар маља у гла I ву, од кога се може повратити тек после дугог времена. Они који би хтели све да знају, нису то све нашли ни у здравицама у Костанци ни у говору министра Сазонова. Савез руско-румунски није још објављен, а можда није ни закључен, Јасно је, међутим, да је свака веза између Румуније и Аусгрије прекинута. Ако Румунија није постала сателит ру-, ски, она је сигурно престала бити сателит аустријски, а пошто је си гурно и то увидела. да Русија и после победе над Немцима неће и не може „прогутати“ државу са 7 милиона Румуна, Румунија је морала прећи на ону страну, која ће јој помоћи да свој национални задатак реши, да од 7 начини 10 у оквиру нове Румуније. Такав савез није само потреба Русије, за њене даље намере него је прешни ја потреба Румуни]е, па ако није већ и написан, ои : *зацело постоји по суштини саме ствари и без нових рођачких веза између владалачких породица. Довољно је читати плач аустријских листова, па да човек о томе буде потпуно уверен. Тај плач више казује него икакав интервју из Букурешта или Петрограда. Што се нас Срба тиче, ми се томе можемо само радовати. Ми, које Аустрија увек само злим задужује, не можемо бити толико назарени, да се њеном злу не зарадујемо. Нарочито за то што га је она и у овој прилици као и увек сама

заслужила. Добро би било кад би бар из тога какав наук извукла.

НОВ ПОРАЗ.

Под насловом „Новудар“ (или боље „Нов пораз“) доноси бечки „Цајт“ уводни чланак, у коме, као бранилац аустријских интереса, говори о једном новом успеху Ср бије и њене дипломације. Тај „Цајтов“ чланак гласи овако: И Ватикан (папски двор) напушта брод, којим тако поузданом руком управља граф Берхтолд. Службеним телеграмом се јавља из Рима, да је данас погписан кокордат између Ватикана и Србије. СрбиЈа је постигла Једну дипломатску победу над Аустро- Угарском, којом се њени ратни успеси, толико важни за будући развој њених односа спрам наше монархије, на значајан начин допуњују и појачавају. У новоосвојеним областима Србија је стекла знатан прирашгај албанс.<их католика, који су првобитно имали да постану једна нова неприлика за Србију. Јер над тим католицима има Аустро-Угарска протекторат, стечен ратовима, које је она у XVII и XVIII века с успехом водила против Турске. У нашим клерикалним дипломатским круговима већ се са нескривеном злурадошћу гледало на онај низ распри, које ће ницати између православне Србије и њеним аустријским протекторатом оптерећених католичко-арбанашких држављана. „Али Срби су имали друге ми сли. Већ у новембру 1912, у сред првог балканског рата, објавили су своју намеру, да с Ватиканом закључе конкордат. У први мах то је сматрано за српску разметљивост. Држало се да ће аустро-у гарска дипломација на основу свога протектората над арбанашким католицима уложити енергичан протест против тог конкордата, којим се иде на уништење њеног протекгората и да ће ]е у томе помоћи и курија као још једину државу, која је с њом. Србија се није дала заплашити. Она је послала јачу мисију у Ватикан. Преговори су отиочели. Руски посланик код Ватикана, г. Нелидов, потпомогао

плодност роман од Емила Золе 123 Констанцијино срце још јаче осетило страшан удар: д - ј»во је било подсечено у корену, једини изданак је исечен, од ње се више нико неће родити. Она још неколико тренутака постоја сама у овој соби, где су лежали остатци њена сина. Затим се прибра и уђе у салон, као хладна сен. Сви устадоше, пољубише се с њом, уздрхтавајући од хладноће њених образа, које крв није загревала. Дубока жалост обузе све, јер Констанција беше страшна баш са своје смирености. Сви потражише срдачне речи, али их она прекидаше благим и сухим покретом руке. — Свршено је, — рече она, — шта да се ради! Све је свршено. » Госпођа Анжелен ридаше, и сам Анжелен отираше своје бедне замагљене очи. Маријана и Матеја плакаху, не испуштајући њених руку из својих. А она, сурова, без суза одбијаше утехе. понављајући монотоним гласом: Све је свршено, ништа ми га неће вратити. Зар није тако? Значи, ни-

шта ми не остаје, свршено је, свршено је. — Заиста, требало је наоружати се јунаштвом, јер се мсрао сачекати чи тав поток посетилаца. Али њу је чекао нов удар. Бошен, расплакавши се понова, кад она уђе, није могао више писати, те се мораде измаћи од писаћег стола и сести у фотељу, рекавши Блезу: — Седи, пиши у место мене. И Констанција виде, како Блез седе за писаћи сто њенога сина, умочи перо у мастионицу и стаде писати, како је овде често писао сам Морис. Сад је његово место заузео Блез, најстарије дете Фроманових. Јадног покојника још нису стигли ни да сахране, а један од Фромвнових га је заменио, као што снажне биљке попуњавају празна суседна поља. Још јој живот страшнијим учини талас живота, што је беснео око ње ради освојења света: бабе још рађају децу, снахе већ хране одојчад, синови заузимају упражњеие краљевске престоле. а она остаје осамљена, она има само недостојног посрнулог мужа и уз њега полуумног Моранжа, који не престајући да хода по соби, као оличење очајања бедник, коме је страшном смрћу умрла кћи јединица однела душу

енергију, разум. Из фабрике не ."опираше никакав звук; она стојаше празна и хладна; и фабрика је умрла. Трећег дана је био погреб Морисов с раскошји која доликује овако отменој кући. Пет стотина фабричних радиика ишли су за ковчегом, бескрајно дуга беше поворка истакнутих представника сваке врсте. Свима је пало у очи, да је стари радник Моано, најстарији међу фабричним радницима, држао ресу Палдахина; све присутне то дириу, иако је поштени трудбеник мало повлачио ногу и осећао ее врло неудобно у свом оделу и изгледао је отупео од тридесетогодишњег рада. На гробу, кад су прилазили раки, Матеја зачуђено погледа даму у годинама, која му приђе, изишавши из кола. — Видим, пријатељу, да ме не познајете. Он се стаде правдати. То беше Се рафина, висока и танка као и пређе, али толико постарела и изнемогла да би јој се могло дати сто година. она подсећаше на старе лишене престола краљеве из бојака. Иако га је Сесилија, бледа, оперисана девојка, и припремила, он никаа неби могао поверовати овако брзом рушењу ове риђокосе лепотице, која му је некад из-

гледала као да неће никад увенути. Шта ју је доиело цовде? — Ах, пријатељу, — додаде она, ја сам више мртва но овај јадни покојник кога ће сад спустити у гроб... Дођите к мени кадгод. Ви сте једини човек, једини повереник, коме могу казати све. Ковчег спуштаху у раку, ланци шкрипаху, још један туп звук, последњи. Бошен, кога придржаваше један од рођака, гледаше угаслим погледом. Констанција је имала снаге да дође на гробље; сад, изнурена сузама, она се онесвести. Однесоше је и одвезоше у за иавек опустелу кућу, сличну пољу, које, опаљено муњом, остаје бесплодно. У Шантеблеу Матеја и Маријана настављаху свој неуморан рал, борећисе с препонама и остајући на крају крајева победиоцима, у пркос препрекама и тешкоћама у борби. Сеген им је комад по комад уступио своје имање, које је сад у целости припадало Матеји, који га је освојио упорним и разумним радом. (Наставиће се)