Trgovinski glasnik

Стр«,на 2.

ТРГОВИНСКИ ГЛАСНИК

Број 146

ока), промзводња мора битм доста развијена. 2. Текстилна индустрија. После великих тешкоНа текстилна индустрија показује данас прилично лепе резултате. Имл око 20 предионица памука са преко 8.000 вретена, и 6 предионица вуне. Годишња производња је око 3 мил. кграма памучних предива и 600.000 м. штофова. Поред ове две постоји у Пиреју и свиларска индустрија, чији су производи јако тражени у ино ! страиству. 3. Гвоздена и маишнска индустрија. Машинска и гвоздена инустрија ограничена је за сада само на оправку и израду мањпх параброда, и израду пољопривредних справа и алата. Ова индустријска грана има ма ли изглед на успех, јер се готово сав сиров материјал увози састране. 4. Стакларска и папирна индустрија — налазе тек у прним зачецима, и ограничавају своју производњу само на грубље израђевине, док се сва финија роба уво зи са стране, Тако на пр. од стакла се израђују само флаше, а од артије готово само артпја за паковање. 5 Фабрике сапуна и свећа. Ове две индустрнје показале су у последње време врло леп нанредак, мада се сировине за фабрикацију свећа, као на пр. церезин и парафин, увозе са стране. Фабрикација свећа има још увек да се бори са свештенством, које тражи, да се све свеће за цркве израђују од чистог воска. У Грчкој има велики број малих фабрика, а поред овога и две веће фабрике: једна у ПирСју а друга на Крфу. 6. Индустрија шећера врло је слабо развијена. Од годишње земаљске потрошње, која се цени на 80.00 г1г, у земљи се производи свега 15.000 гћ\ док ср цео остатак мора увозити из иностранства. Интересантно је споменути, да се готово сва велика фабричка иредузећа налазе у Пиреју; предузећа по унутрашњости више су мале занатске радионице но фаб ричка предузећа.

У Пиреју се налази: 2 бродар ске радионице, 1 1 млинова, 7 предионица, 2 стругаре, 1 ткачница свиле, 5 фабрика кожа, 25 фабрика коњака, 14 малих фабрика за израду машина н котлова, 7 фабрика свећа, 6 фабрика макаронл, 1 радионица за кола, 1 радионица за израду мебла, неколико радионица за израду боја, хемикалија, нафте, барута, артије, и т. д... Рударство. Још у старо доба Грчка је била чувена са својих рудника; али су доцније ова рудишта потпуно напуштена, и тек пре, од прилике, 40 година, почело се поново на овом пољу радити. Почетком шесетих година прошлога века дошла је једна грчка једрплица у Сардинију, носећи као баласт велику количину шлаке из грчких рудишта. Серпијери.сопственик једног рудника у Сардинији, заннтересовао се за ову шлаку, и пзвршеном анализом константовано је, да се та шлака даје корисно експлоатисати. Серпијери откупи одмах сву шлаку која припада Керлтерској општини, и одмах затим 1864 год. основао је „5оае1е те1а11иг§!рие би Гаипоп, НПагсоп Роих & Со.“ Год. 1869. Серпијери је добио концееију, која је обухватала про стор од 14 и по км' 2 са местима: Лаурион, Синтерини, Камареза, Берзеко и Суреза. Но већ 1869 год. а на осиову извештаја једне комисије која је пронашла да друштво добија баснословне суме, сгворен је између друштва и државе чувени лаурински процес, који је завршен тек 1873 год., и на основу кога се друштво одрекло своје концесије, за цену од 12.500.000 дин. На место њега створена су одмах два нова друштва, једно француско — грчко, а друго белгијско — грчко. Од овога доба почело се ру дарство у Грчкој доста брзо развијати. Влада је дала досада око 500 концесија, а број консорција попео се ва 17. Нарочито се истичу мало час споменуте две консорције, чија су рудишта потпуно модерно уређена.

До 1905 год. рударска индустрија у Грчкој давала је лепу зараду: после овога рентабилитет је знатно опао, те су многа предузећа редуцирала рад. Главни узроии овоме су, поред оскуднце у угљу, падање ажије, јер услед овога продајна цена у иностранству знатно је пала, док су режијски трошкови остали исти. Највише се добија гвоздне руде, око 500.000 тона, и то готово све у лауринским рудницима; после гвожђа долазе по реду: олово, цинк, сумпор, магнезит, и т. д. Према подацпма из 1909 год. добило се:

гвожђа

496.266

тона

олова

240.013

„

магнезита

74.467

сумпора

52 025

цмнка

48.524

»1

пирита

24 577

хрома

7.400

мангана

1.287

никла

500

бакра

100

(Наставиће се).

СРПСКО ПИТАЊЕ. Под тим н 1Словом донео је „ Мађарорсаг" дза чланка. Првиуводни чланак нагшсао је др. Антал Калмар, а други гроф Алберг Апоњч Др. Антал Калмар рекао је у главноме да је окупација и анексија Босне и Херцеговине повреда човекова права, отимачина пра стлрих српских покрајина и трагегедија Хабзбуршке династије. Те речи дословно потписујем. Гроф Алберт Апоњи излагао је у своме чланку да анектирање Бос-;е и Херцеговине није отимачина, да је заузимање речених покраји на изведено на темељу мађарског државног права, да је мишљење др. Антала Калмара његово приватно мишљење, да је оно опасно по краљевину мађарску и да отвара нелико српски апетит и на друге покрајине државе Св. Стевана. Речи грофа Алберта Апоњија не мо г у се потписати и оне изазивају и трећи чланак под насловом „Српско питање.“ Пре свега српска јавност треба

да буде на чисто са необичном појавом грофа Алберта Апоњија. Његова околина тврди, да има две природе и то: мађарску националну и католичко клерикалну. Прва природа му је наслеђе од оца и мајке а друга од језуита, и коју је стекао васпитањем. Ту лежи његова клтастрофа и само се услед гога није могао никад задржати на оној висини, на коју гаје подизао његов природни галенат и висока интелигенција. Да би слика била јаснија, морам сиоменути, да је гроф Алберт Апоњи својом силном речитошћу створио велику мађарску народну странку, затим коалицију под умним Селом и коалицију под Кошутом и да су се ове све странке распадале баш због његове неконзеквентности. О њему влада веровање, да свака акција и свака страпка мора пропасти, чим јој се гроф Алберт Апоњи при ближи. Само то и нишга друго јесте ирави узрок што грофа Атбер та Аиоњија нису изабрали за председника мађарске независнестранка и ако је то Фрања Кошуг на самртном часу зажелео. Овакгв увод потребан је једино тога ради, да укажем, да је баш мишљење грофа Алберта Апоњија усамљено, а не мишљење др. Антала Калмара. Сама околност шго је чланак др. Антала Калмара угледао света у „Мађарорсагу'" побија грофга Алберта Апоњија. Да не би ови моји наводи изгледали празни софизми, слободан сам навести и конкретне случајеве, који ће доказати да није мишљење д р Калмара, па евенгуално и моје усамљено. Ево примера: За време окупације Босне и Херцеговине био је министар финасија умни Когоман Сел. Сел се окупацији одлучно противио и напослетку је поднео оставку. Сел је у окупацији предвидео највећу опасност по монархију и сматрао ју је за нечовечно дело. За време полагања заклетве Векерлеовог кабинета, Кошут је поздрављен од босанско-херцего вачке омладине, рекао, да Босиу и Херцеговину не сматра ни ма ђарском ни аустријском провинцијом и да им жели потпуну независност. За време анексије, када се председник владе, Векерле, по-

од Леона Смита

превео М. И. Ђукнић (6) Ту је разлику Курсел Сенеј протумачио овим речима: „Тачност плаћања банчиних новчаница зависи не посредно од природе пласирања капитала добивених помоћу емисија а не од суме емитоЕаних новчаница, ни односај те суме према суми металне подлоге. Емисије новчаница набављају банкама, без интереса, капитале, које могу пласирати под интерес, али које публика може захтевати сваког тренутка. Доходак тих емисија је у толико већи у колико банке могу сачувати у каси мзњу суму металног новца и у колико су капитали пласирани под већи интерес. Природно је дакле, да су банке увек примамљене да пласирају највећу могућу суму и под највећи могући интерес. Њих само задржава на тој низбрдици потреба да плате тачно своје новчанице, и лако могу бити примамљене да се ставе у немогућнзст да одговоре својим обавезама зато, што су

сувише илн рђаво пласирале, али не и зато, што су сувише много емитовале новчаница“.* Стуарт Мил се такође подигао против предрасуде, о којој је овде реч. „Има много лица“, вели он, „која ми сле да новчаничне банке имају право распростирати по вољи новчанице. Та лица су учинила стварне и хронолошке погрешке, за које се не би могло ни веровати, да се један човек од великог практичног аукторитета Тук (Тооке), није потрудио да их избаци својим изванредним историјским радом (А ћЈб1огу о{ рисез, итд.). Резултат ових истраживања укратко је изложен пред истражном комисијом од 1882 године овако: „У ствари и по историји, у границама мојих истраживања, у свима случајевима скакања или опадања цена, скакању или опадању је предходило скакање или опадаЈве емисија банчиних новчаница а није их мо|-ло проузроковати то увећање или оладање“*, Адам Смит се удалио од истине, кад је замишљао банке, које емитују изненадно новчанице за један милион фуната стерлинга у самом тренутку кад маса новца који циркулише у држави износи један милион и кад је! * Тгаће <Г ЕсопошЈе РоЈШчие, I. II р. 337. РНпсјреа есопопИе роШјцпс Ну 11,'сћар. 2. :

она довољна да стави у циркулацију целину годишњег производа земље и рада. „Пошто тај производ", вели он, „не може бити повећан од једанпут, канал оптицаја биће препун тако да ће преливати.“ Да ли се може појмити да банке стварају изненадно оптицај повчаница, који би био једнак са постојећим оптицајем звечећег новца, и да тај вишак буде сасвим непотребан? Чак и онда кад би се тако штогод могло и догодити, метални новац и фидуцирани новац изгубили би од своје вредности. Према томе, канал оптицаја могао би садржати више металног и фудицарног новца. Новац ће излазити напоље не зато, што ће бити принуђен да прелива, него зато, што ћенаћи на страним трговима кориснију употребу него! ли на земаљским трговимз. У осталом, Адам Смит није закључио у свом расуђивању, да извоз металног новца мора имати бедне последице, које су замншљали Роси и Воловски „Ако је једна тако велика сума злата и сребра", вели Адам Смиг, „послита на поље на тај начин, не тре6 \ мислити да ј’ она тамо ни за шго посг.ата и да тиме сопстве-шци тога новца чине поклон страним државама.

Оии ће га разменити са робом једне или друге врсте, која је намењена за потрошњу ма које друге државе или потрошњу своје сопствене лржаве.* Користи и незгоде привилегованих и многобројних банака. Јединство, вели се, даје снагу: велика централна привилегована банка моћнија је од многобројннх банака; она улива више поверења колико због престижа, који јој даје н.ена привилегија, толико и због гаранције осигуране државном контролом. Да монопол и државна контрол* дају бољи углед и кредит једној банци, то је несумњиво, али се ништа не противи томе да се многобројне банке оснују и управљају тако, да добију саме од себе поверење и кредит, које имају и привилеговане банке. О томе се може навести по неки пример из Савезних Америчких Држава * Енглеске. Постојн само та разлика, што је за многобројне банке успех тежи. Има држава или области, које су мање наклоњене оптицају новчаница; ту би, очевидно, повчаннчне банке, које би се утврдиле, наишле на неповерење; оне би имале да савладају навике и предрасуде, које би сметале пријему њихових новчаница, а прилилегована банка имала 6и више изгледа на успех. (Наставиће се). * Шсћеббс с1ез N811011*, Иу. II. сћар. 2.