Učitelj

8

тат васколиког обавештавања и писања у листу мора на послетку истина изаћи на видик, и сви, који искрено теже да Лознаду траву и чисту истину, усвојиће оно што је свестрано доказане, оно што је очевидно. Разуме се да тако неће чинити они, којима је говор о народној просвети само маска, а у ствари желе Да постигну неке своје личне рачуне; али ми се надамо, да су у нашем учитељству такве ниске природе — изузеци од правила. На тај начин, ма да нас у нашем удруженом учитељству има, са веома разним погледима на целокупни живот народни, ипак је могуће да се дође до узајамног споразума, јер истина је једна! Нема стотинама начин. којима се народ може подићи матенјално и духовно. Може бити разлике у толико, у колико се разликују поједине месне прилике, али, у главноме, један је правац којим се мора ићи, па

ма колико да се разликују у почетку, на послетку ће погодити онај истински правац којим ваља ићи, на после ку ће се сви сатласити и искупити око једне чисте и јасне истине. То се надамо да буде временом у нашем удруженом учитељству, у коме сада има људи, који да о истим питањима имају најсупротнија мишљења. Ми смо удружени, али само Формално. Да се и збиљски духовно зближимо — задалак је овога, листа. Извршење пак задатка зависиће од енергије целог учитељства, а поглавито оних, који имају могућности да и пером потпомогну што више нашу школу.

Радићемо колико нам силе допуштају, само да лист буде што угледнији, садржина што језгровитија. Нека нас и остали другови из унутрашњости потпомогну, колико и како ко може, и лист ће моћи да буде достојан преставник

| | | | | нашег учитељства. Нека сваки уради да се оствари народна срећа, коју са- | – онолико колико може, па ће све бити. чињава колико просветни толико и еко- | с у обро. номски напредак. И људи, који нису ЊЕ р лицемери, људи који онако збиљски ми- | Редакциони одбор. сле као што и говоре — такви људи, ! оно ЕСОН НОТРЕБА УДРУЖЕЊА

Одавна је призната потреба и корист основних школа код свију народа — сем дивљака — и у свима државама. (О овоме не треба спорити никод нас. Али је признато и то, да се у многим државама слабо обраћа пажња на основне школе и учитеље, који у њима раде. Код нас како постоје државне основне школе има неколико десетак година.

| Од тога доба па све до данас народ сматра школу као кућу, у којој по неколико њи ових малшнана, али ко| рисних привредника, кулуче три године. | Шта је нагнало народ на овакав 3акључак, да овако батателише своју школу, — школу, којој је задатак да спрема | младиће, будуће српске грађане, за врсне и ваљане раднике у животу, за све1 “