Učitelj

НА МОРУ.

Од ). Ми

Море!......

Око иљаду наставника српских и преко

двадесет иљада ђака српских гледа на

неким артијама о зиду плаву боју, и вели: то је море!.. Колико још туђих наставника, и туђих ђака помиње и учи ову реч!.. Колико друга света у песмама пева, у

причама прича, у књигама чита: море!... |

И цео тај свет не зна шта је море. Кака грдна разлика између речи од четири слова: М-до-р-е, пи оне истинске грдобе што се тако зове! 0, каке ужасне провале између ове Фразе што се чује. и оне силесије и страхоте што се тамо види; између прљаве и прашињаве артије што се зове мапа, карта, и чисте, неизмерне, непрегледне, бескрајне и чудне, дивотне и страхотне природе!.....

О, слике! Ви нас увек варате!.. О, речи! Ви пуните наше главе маглом и сањаријама!..... 0, ти књиго. „Географијо“, ама ли син бедна и жалосна!.. 0, ти школо, што си сву своју географску наставу свела, само на њу, на ову читуљу пучу речи, ала мало чиниш!!......

ж

Првог Октобра ове године, ја сам видео ову неизмерност, ово чудо, ову дивоту и страхоту, и оћу да прежалим неколико часова, те да је кажем и другима, да је попричам и онима који је нису, и можда, је и неће никад ни видети.

: ж #

У 8 сати у вече пођемо из Париза за у Лондон, и око једног сата после пдб ноћи стигнемо на море у Дијеп. Цео северни крај Француске прођосмо по мраку, невиђен. Али помисао: да идемо на море, да ћемо да видимо оно што целога живота нисмо, да видимо чега два-три пут више има на овој нашој звезди Земљи него суве земље, учинила је да заборавимо и

јодраговића.

| старих Франака и Гала и садањих есло| бодних Француза. Та, на море сен дању | иде с рештпектом, а некмоли нођу. Да виДимо море; па још ноћу! О колике радости и радозналости наше! Железница је јурила као обично, а на послетку је читаво четврт сата клецала полако, што нам је казало, да се прикрада мору. Најпосле стаде. Ми изађосмо. Киша сипћ, | ситна, као обично под јесен. Ова тамнина ноћна чини. да само цела појава изгледа тајанственија. У том тренутву млого се више осећа, но што се види и мисли. Кроз помрчину се види читав лом, читаво село или варош од самих лађа, а из помрчине се издиже према небу читава гора од катарака и барјака. Онб се све у помрчини онамо црић, а пред нама се једна лађа белп, и ми одосмо у њу. Ко нешто никад није видео тешко му га је казати, особито овако писмено. Ко никад није видео ни речну лађу, њему је млого теже описати. морску. Ја овде морам претпоставити да су читаоци овога мога путописа видели лађу барем насликану. И ја ћу овде одредити боље само величину. Упоређење је у опште тешко, нпр. с кућом, црквом, каком другом лађом, итд. јер је у свих читалаца ово разно. Сем тога, и лађа има разних. Има великих, има малих ; има грдно · великих. Да ко појми боље величину велике лађе, нека помисли у лађи толико сбба и преграда разних да у њих може да стане цела наша кака паланка, варош, или село, и још толико друге просторије, да може да се натовари и крене толики силан терет. Ко оће још тачније да замисли, "нека изађе на поље, па нека одброји 140 корака у дужину, и нека узме од тога Једну трећину у ширину, па ће имати приближан преглед о величини обичне морске лађе.

На задњем крају лађе је све застрто, што вели народна цесма наша, свилом и кадиФом, и тамо је „господа“ велика и

|

прежалимо што нећемо да видимо земље мала. Предњи крај је за сиротињу, у коју