Učitelj

Јуриш! Не да се !.. Напад и одбрана траје... Трубе свирају; тобоши лупају; гласови командантски се. проламају; ЕликК војничкијечи; пушке и топови грувају; куршуми и гранате зује; а

публика се простре од смеја..

Ко ће да прати све појединости онамог ! Бојиште је сувише пространо п шарено. Борба траје дуго и предуго... Очекује се свршетак њен. Али га нема! Треба отети тврдињу, па је онда свршетак Али је не дадј!...

Измећу 4 и5 сати учеста „ватра“. Тобпије су нишан уватиле, и метци су све сигурнији. Један по један топ онамо у опсади пада. Војника све више и више рањених, а све мањен мање их у одбрани. Нападачи постају све силнији. Одбрана све слабија, али се „храбро бори“...

Око пет сати један срећан метак топовски обара заставу опседнуте куле, и храбри браниоци истичу белу заставу у знак предаје. Из града излазе изасланици и преговарају о предаји. Предаја се извршује, и победиоци поносно улазе у тврдињу, и примају је.

Мир је закључен. Битка је свршена....

Из града се креће цела војска онамо где су рањеници и мртви. Чим војска дође, рањеници оздравише и мртви оживише.

До болница су пекарнице, и цео „проФијант.“ Коморе, под предвођењем својих команданата комесара, износе, и деле свака, својој чети храну, и „предовољство“ за храбро борење. Чим војска прими своје „следовање“, добп: Војници се служе; ин гладни једу,п уморни се одмарају. Рањеници су већ одавно послужени и понуђени са свачим. Сваки хоће да прича. Сваки има пуно да прича, а они, који су издржали до послетка, највише. ПобеДиоци се поносе јуначном победом, побеђени се поносе јуначном олбраном. Један се поноси добрим гађањем, други се поноси раком. Све се поноси; све прича; све говори; све је живо; све весело...

вољно.

Докле ово весеље и овај живахан жубар,

127

пун невиности и среће, траје, ја ћу да вам попричам нешто друго.

Одавно се већ може бити питате и сами : чиме су се деца била, и како им је то оружије, од којега падају и мртви и рањени, па после неколико минута ти мртви оживе и рањени оздраве» Сад ево да вам кажем све.

Пушке су као обичне дечије пушке, само што у њима није куршум од олова, но од меке гуме. Њих не тера барут но пругло (федер). Пушке су ове деца сама направила, но у осталом њих је врло мало. Млого више има стрела, које су такође сама деца направила. На крају стреле је, место шиљастог гвожђа, опет лопта од гуме. Топови су у свему као и други топови, само и њих не пали барут, већ Федер, и ђулићи нису од гвожђа већ опет од гуме или дебеле артије. [| то су сама, деца направила, На глави свако дете има као војничку капу. На капи је напред с лица исплетена маска од жице, тако често, да ни најмањи куршум пушчани не може проћи кроз њу да повреди | лице, а на њој озго је челенка, тако намештена, да падне чим је које зрно погоди. То значи тешку рану или смрт. И чим који буде погођен и челепка му одлети, одма га с бојишта носе. Код топова и на кули су биле заставе. На заставама, је у опсађеника полумесец а у нападача, сунце. И једно и друго је направљено тако, да падне чим га погоди непријатељско зрно. То је значило да „је топ демонтован, и више не може да пуца. А кад се полумесец на застави градско јпогоди и сруши, снда значи да је и кула погођена, и да је и цела тврдиња пала. И то су све сама деца направила. Сваки војник носи своје оружије, а топове вуче „послуга“ и — козе. Свеје и до најмањих ситница направљено овде у маломе, као што је заиста и у великоме. Војска је ова подељена тако, као и истинска војска, н у овој војсци има свих родова оружија и свих установа којих имаиу

велике војске.

(НАСТАВИЋЕ СЕ.)