Učitelj

147

кмацима се дотле развила, да у Бечу

публиковано једно дело писано том

системом, има 5701 различан знак. Како се писмо попело на идејогра-. Фичан степен, тачно цртање спољашних предмета, наравно више није било нужно. Кад се једном зна, да две ноге изражавају "појам хода, онда више није нужде тачније цртати ноге. И две линије једног угла могу живо као и две брижљиво надртање ноге преставити идеју. Оне аФицирају памћење и разум као ионо, и ми се лако одмах можемо сетити, да се појам хода изражава с две линије или с две ноге. Зато се Форме писма, кад оно дође у идејографичну стадију, почињу кварити и изопачавати. Као год што се гласови из којих су сложене речи, изгубе понајлак фонетички па их сасвим и нестане, а речима нимало не ослаби значење, исто се тако мењају и модификују облици знакова и ништа не буде значењу им. Лакше је људски облик представити двема укрштеним линијама, него ли пзрађеном сликом, и ако је символ разумљив, онда лакша представа мора заменити старију. Слике прелазе у идеографе, не само по унутарњем свом смислу, већ и по спољашњој Форми. Тако је учињено велико откриће. Око не може да види идеју у насликаном или нацртаном предмету, већ може само онда, кад се одреди, да извесни знак има представљати извесну идеју. Живописи прачовека постали су знаци. Они се више не обраћају на спољна представничка. оруђа („чула“), већ на памћење. Једном речи, нађена је система писма, која се може, као и језик изучити.

свеколико царство људских идеја са што мање најпростијих знакова.

Али развиће и усавршавање изналаска иђаше споро и поступно. Кад се осврнемо на минула доба, изгледа, нам чудновато, што знаци нису наједанпут претворени у азбуку, у којој би писмена означавала гласове. Можемо питати, што су људи потрошили толико времена, док су се довили, да је са свим лако символисати знаке, много лакше него идеје. Е, али што нама изгледа јасно, није било јасно све донде, док се лагано и с муком није стекло знање и искуство које ми готово наслеђујемо. Ни једно велико откриће, као ово што је, није никад учињено одједном, једним скоком. Оно је морало бити спремљено и доведено, време је морало за то сазрети, рекли бисмо ми. И историја писма је као и историје свију других великих открића што су. Појмови се множе и где се могло за сваки нов тражити нарочити знак, још мање сећати их се свију Прво се доскочило тешкоћи тиме, што су две или више идејографа, сједињена, да се изрази нека нова идеја, која је цепана на друге идеје, које су већ познате и знацима представљене.

Тако су стари Вавилонци имали нарочите знаке за „воду“ и „око“; кад су их оба сјединили, могли су разуму читаоца изнети појам „сузе“. Сунце је представљано кругом, а месец просто кад се у кругу напише број тридесет, што је значило 80 дана луниног (лунамесец на небу) месеца.

Та врста изражавања идеја може се назвати класификаторна. Идеје се

Остаје још, да се тај проналазак уса- поређаху јелна под другу, у шласе, и

врши, да се нађе, како се може изразити

| . . | онако као што ми одређујемо једну