Učitelj

327

Пред нову школску годину.

Многима је познато, да је освовна, школа у налпој држави готово оно, што је и „оаза“ у пустињи. Она-је те среће, да се о њој стара и мисли само онај, који је силом „Фактичких оКолности“ принуђен да то чини. Других људи као да се он тиче врло мало или нимало. Подизали су се, подижу се и подизаће се гласови за преображај основне школе и наставе и за њен бољитак. Али надлежни или су се чинили као да не чују те гласове, или, ако су их чули, нису их прихватили онако, како је требало да то учине. ( тога је наша основна школа још несувремена и уређена на истој основи, на којој је била и пре 40—50 тодина, с врло незнатним изменама. Шта. више, основна је школа тако рећи пасторче државно. Друге школе, више или мање, слично су уређене и стоје у некој вези. Основна је школа са својим уређењем нешто јединствено у нашој држави. Да је на жалост овако, а да не треба да је овако, постараћу се да докажем.

Да би што јасније било ово, што

ћу изложити, узећу — ради упоређења — школу најближу основној, гимназију. А да би било рада у излагању миИсли, држаћу се природног рада. И тако почећу са:

Упасивањем (ПРИМАЊЕМ) ДЕЦЕ.

У први разред гимназије примају се деца која имају пуних десет година, а нису старија од петнаест. У почетку су године рачунате или по школ. сведоџби, или по казивању. лЛли како ни један начин није сигуран, а; како

од броја година у многоме зависи и развијеност умна, то је наређено додније, да се године доказују „крштенаецом.“ У основну школу примају се деца у варошима од 6, а у селима од 4 година. Ни једна ни друга не смеју бити старија од 12 година. Да оставимо за сад, је ли довољан број 6 година, те да дете може да схвати потпуно све, што се сад захтева од Г разреда. То ћу друтом приликом расправити. Године деце, која се уписују у 1 р. осн. школе, не доказују се ничим. Њих забележи учитељ по казивању родитеља или старалаца. А ови да би се ослободили од несташлука и узнемиравања дечијег, или простије да се изјасним: од њиховог старања о деци, доводе децу у школу од 5 и 5', година. Предајући дете учитељу — а знајући да оно није способно за наставу — обично веле: „довео сам га г. само да не скита по сокаци. Немој наваљивати на њега. нека учи колико може“. Шта зна, учитељ да ради, већ прима дете, јер му закон не даје права да тражи уверу о броју година. Ово је случај са децом која имају мање година, него што закон тражи. Али има и противних примера. Ловеду учитељу и неког повеликог дечка (који је ваљда био и на занату, па му се тамо није допало), и захтевају да га приме у [ разред. Учитељ види да је нови ђак пола момак, па упита: а колико има ђак годинад Они му одговоре: још нема, дванаест. И учитељ мора да та прими. Ови ђаци, као развијенији у свему, пре схватају учење, те тиме постану и умно