Učitelj
455
речи. Тако је и у нашем буквару. Да би се деци дао појам о гласу о узета, је за основ реч „око;“ за глас с, основна је реч „столица;“ за глас н основна је реч „нож“ итд. до краја ! Да би се овај начин предавања испунио како треба ваља га из основа разумети. Али ко је био по школама у времену кад се деца припремају за читање; још боље, ко је био онда кад се ствара појам о гласу и даје представа, о гласу — слову, увидео је, да је права цељ заборављена, јер се више баве тек сад са очигледношћу, са оном ствари и речи, које су основ за тај глас, те тако и деца, пошто виде слику, о којој се толико говорило, одмах казују глас и показују његов знак слово на десној и левој страни слике, и ако немају тачне и јасне појмове о томе. Њих води слика на то механичко казивање — познавање слова и учитељи мисле да су цељ већ постигли, па, зато иду даље. Али кад дође ред на шчитавање, онда се види у колико је јасна представа о гласовима и словима, јер деца не знају имена многим словима, па их тек сада, у течају читања, траже код слика и погађају њихова имена. Ето зашто тако брзо деца забораве слова и читање! Али овако мора
у
“
бити, јер је то последица данашњег упутства, данашњег начина. Ако прегледамо „упутство за буквар,“ од Н.Ћ. Вукићевића, по коме се код нас готово, у свима школама ради, видећемо, а то смо и опробали, да се то њему оставља права циљ: да се деца науче гласовима и њиховим знацима словима; ла се слова комбинирају у разне речи, те тиме да увиде деца, да се речи састављају од слова ; да се после шчитава,
| већ се вазда развлачи о споредној | ствари оку, столици, пожу итд., те тиме остаје мало времена за праву цељ. Како ја мислим да овај рад и ред заменим, то ће се видети у течају ове расправе, а то је у исто време и главни циљ.
Довде смо изнели, и ако у кратко, развитак читања, који нам је био у толико потребан да сазнамо ток развијања те паставе, како не би пошли станпутицом, у колико да сазнамо начин, који највише одговара природи. Од сада ћемо претресати само аналитичко-синтетички метод и то најпре његову неприродност а после што се њоме губи удвојено време.
При аналитичко- синтетичкој методи полази се при читању најпре аналигом, Т. ј. од сложенога и целине Е простоме и појединоме; од истинске ствари на слику, реч, слог и глас. После овога прелази се на знак слово , пише се и чата; тиме је свршено све. Ето то је пут којим се даје појам 0 гласу и представа о знаку. Како се даље ради при читању; још како се везују гласови и слова у речи и реченици, о томе има потанко у ,„Упут
ству“ а да ми не понављамо.
Ко добро промисли о овоме начину, видеће да он иде противу закона: „Природа никад не ствара у један мах целину, већ је свагда у своме раду строго прогресивна.“ Још ка овоме на сваком скоро листу какве педагошке књиге стоји: „природност, природност.“ Можемо сада слободно запитати: а радили се по овом методу природно % Не. Ми смо у школу увукли неприродност, а на против свуда: у сликарници, ка| сарни и свима радионицама, ради се