Učitelj

580

их они зваху, начине просвећенима, |

нису могли а да својим утицајем не упливишу и на ондашњу њиову писменост. Прво, чиме су они онда мислили да Србе а с њима и остале Словене учине цивилизаваним, беше вера Њима много еметање незнаботтво ондашњих Орба. ба променом вере т.ј. да постану хришћани, чинило им се је, еће извршити своју мисију над „варварима“. Али грамжљивост једних и других Римљана и Грка — који су тежили да у за се придобију онда моћне Словене, не даваше им могућност у почетку да то учине; јер не познаваху нарав и „особине Славена). Тебу половини ЈХ века нађоше се два чиста, права Сло- | венипа , који су познавали и нарав и | особине свога племена, а при томе васпитани у Византији, у хришћанству, и они извршише толико жељену мисију | тадашњих цивилозовапих народа над „Дивљим варварима,“ То беху Лтрило | п Методије. Узев на се дужност да Славепе, а с њима и Србе, обрате у хришћанство, они су увидели да њима треба говорити њиовим језиком п дати _им хришћанске књиге које ће они разумети. Али то није довољно, Дати им хришћанске књиге које ће они разумети, треба их превести, написати, на њиов језик. Опи имају буквицу, имају језик, дакле, лак посао: треба изучити њиову буквицу и њиов језик, и ствар је готова. Јест, али треба избацити све остатке из незпабоштва, „па дај хришћапску“! И тако је Ћирилу требало да напише п „хрешћанску“ азбуку за Словенски језив.

Васпитан у Византији са свим је природно, што је он грчку азбуку уде-

1) Тамо стр. 83

" смеса од скорописних и · слова (босанска). Но и то није било

шавао за словенски језик. И тако је

· Ћирило „за 24 словенска гласа, који су били једнаки са грчким словима,

узео грчка слова, а остатак, словенске

" гласове којих грчки језик нема, додао

према глагољским и источним азбукама“") Та је азбука позната под именом љирилице. Ова је млого простија, и савршенија од глагољице. Но и на овоме се није зауставила; писменост се све више усавршавајући се, упрошћава, Неудесност при писању онаком ћирилицом, какву је написао Ћирило, па скора се увидела. Из те практичне потребе писмености, јавила се доцније подела ћирилице тако, да се она де-

| лила на троје: 1, велика усправљена

слова; 2. писана (скорописна) и 38, усправљених

довољно. Петар велики, цар руски, увиди оскудицу у брзопису ћириловске | буквице, која се оснивала све на правим цртама, и заокругли је према латиници, те тиме је учини удеснијом за писање. Услед тога она се доппије раздели на, световну ч црквену буквицу, која деоба и данас постоји; јер затуцана поповштина не могаше да трпи повлачења у своме округу. Сем овога поједини су је народи (еловенски) доцније, према свом властитом језику, мењали и дотеривали, упрошћавајући је. Подробније излагање овог поступнот метања и упрашћавања ћирилице није нам намера, а и сама цељ ове расправе то нам не дозвољава. Ко се пак интересује овим питањем може то наћи лепо изведено у књизи От. Новаковића: „Историја српске књижевности“, друго поправљено издање. 1871 год. Ми ћемо