Učitelj
585
схватиле ;
знао, шта му ваља, а шта не ваља чинити. Ја рекох, а не отсекох. Ко зна боље, нека каже, па да сви примимо, а што ми
сви признамо за потребно — признаће се и |
па и оне, које би послеу „Про- | на надлежпом месту, те ћемо тако од свога, светном Гласнику“ изашле — лакше би се | запамтиле и схватиле; те би учитељ свагда |
труда видети користи. —
„Док се дете не заплаче, мајка га се не сећа“ !
„Куцајте и отвориће вам се!“ - А ЕМ.
= ита
ПРВОБИТНО ВРЕМЕ ЗЕМЉИНО
(С НЕМАЧКОГ ОД, К.)
Различна гледишта на постанак земље. | __ Хипотеза Лапласова. — Централна ва- | тра. — Избацивања (вулкани).
мрачној ноћи. Нико није у стању, ослањакаже како
| Првобитно време наше земље губи се у | | |
јући се на искуства науке, ла
је она постала, ма да још непрестано пос- |
тају нови светови у бесконачној васиони. Телескоп је доказао само појав таког небескот тела, али никако и начин његовог постанка. Само једанпут, Децембра 1845 год. астрономи су били срећни да виле пред њиховим очима једну комету имено Бело. шеу, како се распрела , како су се образовала два зрна различне величине и како је свако од њих продужило даље свој путу простору али овај догађај не може још никако тврдити, ла овај начин постања који личи на клипцање или образовање ћелица извесних животиња — може важити за сва небесна тела. Према томе човечији дух ослањао се увек на голо мишљење 0,носно постанка наше земље и свију осталих светова. Од оног мишљења дивљачког народа, по коме је свет постао усљед, божијег кијања, па до Бифонове теорије, по којој су планете такви одломци, који су заједнички избачени у простору између сунца и једне планете — све су космогеније мање или више вероватне, мање или више јаке
мисли. )
Хипотеза, која још и данас ужива највише важности, јесте она, коју је најпре Философ Кант 1755. год. поставио, Хершел проширио и најзад Липлас на сјајан начин
|
|
научно потврдио, чије је пме много допринело да је узму за доказану ствар. На сваки
| начин, преко ње се не сме прећи кад се
говори о старој историји земљиној.
Лаплас узима прво, даје простор у коме се покреће данашњи сунчани систем био негла испуњен гасоликом космијском мате- | риом, која се налазила у стању високе температуре и изванредне реткоће. Услед непрестаног губитка топлоте, која се зрачењем односила у околину, морала се ова огромна гасолика лопта полагано у централно језгро згушњавати, од кога, је најзад постало данашње сунце. Ово привлачење за рад згушњавања стоји у свези са узајамним привлачењем гасоликих делића ради ротационог кретања целе масе око осовипе. Но услед непрестаног губитка топлоте ради згушњавања, произашла је моћ ротационе брзине, а с тим је у исто време расла и центрифугална снага, делића. Услед | тога се гасна лопта спљоштила на половима, и мало по мало примила на се облик круга. Најзад нривлачност која је до сада гасне лделиће задржавала и чувала да се не разбегну у простору, изједначила се са центрифугалном (средотежном) снагом, и кад се велики део масе одвоји, који је био сложен са својом језгром, то се одвоји спољни огртач ротационе масе и узе облик прстена.
- Иза првог прстена. дођоше у скоро други, и сви отпочеше да се окрећу око сунца. Од ових претенова постадоше доцније планете сунчанога система. Природно је, да су најлакши прстенови према малој густини