Učitelj

12

дно с другим у свези. А то ће опет сваки учитељ најлакше учинити, ако добро прочита у „Јавору“ оно, што је покојни Гаја Матић о Фосфору написао. За оне учитеље који тога листа не узмогну добити ево од прилике шта је покојни Гаја о томе писао.

„Веровало се да има нека тврда материја црвене боје, којом се може сваки прости метал (олово, цинк и т. д.) претворити у злато. Ову су чудновату материју тражили најученији људи свију народа са нечувеним стрплењем, а звали су је камен мудрости. Нико није знао шта је то тај камен, како се прави и од чега, и ако су неки лажно износили да то знаду“.

„ров неколико векова људи су веровали, да у природи има опет друга материја, коју као лек треба употребити, па да се човек сачува не само од свију болести, но и да живот продужи, и да га одржи млада увек. То су назвали водица живота или златни натитаж“

ок а човек највише тражи и жели то најлакше верује. Ко не би желио да се обогати и да много година живи увек здрав и млад

„Они, што су тражили камен мудрости, и чудотворни лек звали су се алхимисти, а њихна наука алхимија, и још Златотворци. Њих су великаши помагали и грдан новад трошили, више него и на једну науку. Чешки краљ Рудолф П. подиго је 1600 у Прагу алхимистичку академију. Војвода Виртембершки Хајнрих [, огулио је сав свој народ и све дохотке трошио је на златотворство. Па и цар Фердинанд ПП. грдне суме трошио је. Многи је због тога дошао до прос_јачког штапа, па и опет је веровао у ту вештини. И највећи научари бавили су се тиме па и сам Тихо де Брахе. Али је највише присталица алхимија имала међу свећеницима и лекарима. И ако је то било толо веровање; јер ни једном једином не испаде за руком да ма што пронађе. Али ипак сва та истраживања нису била узалудна. Много је корисних изналазака, са тим и случајно изнађено.

„У седамнајестом веку живео је у вароши Хамбургу тоговац по имену Брандт, који се

јако обогатио трговином по мору. Доцније му се лађе потопе са робом и друге не прилике и незгоде, због којих Брандт оста сиромах. Неимајући чиме трговати, бади се у наручја алхимији, не би ли опет постао оно, што је био. Начини којима су алхимисти тражили злато, био је врло разнолик. Једни су гледали да га добију из сумпора, други из животињског меса и т. д. Брандт та је тражио у човечијем месу и то најпре у крви, а доцније у мокраћи. Али је то као и свију остали без резултата остало. 1669. Брандту падне на памет, да мрки остатак, који му се појавио на дну суда, после испарења мокраће, спали на ватри. Па видећи да је то јасно плануло, држао је да је већ ушао у траг мађији. Радост му је била тако велика, да су људи мислили да је полудео, па у мал што га не прогласише за будалу. Узрок те своје раДости он није ни ком одкрио, него се даде на. посао, држећи да ће лако доћи до злата. После дугог рада изађе му за руком да добије — не злато — него материју налик на бели восак, која је заударала на бели лук, и на ваздуху испушта бео дим. Како је ова материја у помрчини издавала бледу, беличасту светлост, то је назваше Фосвор т. ј. светлоноша.

„Брандт се до душе, као и сви алхимисти, преварио у своме падању, да добије злато, али је ипак постиго оно, што је желео. Свој је проналазак добро крио, те је се тако користио материом док се не сазна. Није му било до тога, да тим својим проналазком човечанству користи, но да се он што пре обогати, а без велике муке, што је заиста и постигао, јер је само он један производио Фосфор, продавајући пет драма по 8—10. дуката, и брзо стекао грдно имање.

„једни вели да је Брандт из лукавства, свој проналазак однео са собом и у гроб; а други оцет тврде, да га је по скупе новце продао некоме Крофту. Доцније је самостално пронашао Фосфор славни хемичар Кунка доктор у Либеку, који се такође прославио као алхимиста. Тек на сто година 1769. год. почеше Ган и Шеле добијати