Učitelj

чује никако. Где ће то она да буде РДете непрестано запева: „ а леле мумаааа 2 Тек на један пут скрипнуше врата на кухињи. „А, дакле, ту смо“ помислих ја одмах.Мати оде код детета и оно се ућута.

Мени се разби сан, па не могу да спавам. Мислим и зидам онако у тамнини неке вавилонске куле. И дуго би тако мислио, да ме шкрип кухињских врата не пробуди и не врати од тих машта у помрчини. Дакле ја чух шкрип и престадох дисати само да Дознам који ли је то. Но дете ми каза ко је, јер поче одмах стару песму: „а леле мума„. Опет она! Ћутим и слушам кад ће да се врати. Аја, неће она одмах да се врати. Дете запева до бога; равбудило би

„И најдаљег комшију, а камо ли неке у соби.

_ Отац опет викнуо што игда, може; „таш мов,“ мисли сирома дете ме није пробудило, па треба он његовом виком. У зло доба врати се Влахиња и дете се опет ућути. После неког доба престаше са дерњавом — заспаше.

Свануло се. Уђем у кухину и умијем се при том погледам шта они раде. Влахиња, обува опанке детету, а отац задимио с лушом мислиш, сад ће одлетит школа у ваздух као „луФт— балон. • Пошто се умијем уђем у собу и поред прозора огледам се у огледалу и чешљам. Метнем очи кроз прозор на поље, кад тамо, Влахиња води дете за собом и иде капији. „Куда ли ће 2“ мислим ја, па изгледам за. њом. Она погледа преко капије, па се онда саже детету и шану му нешто. Кад тек на један пут дете поче ла се дере што га глава доноси и једнако се прилија. уз мајку. Шта му би, мислим ја: Ал сетих се одмах: она му је шанула да се оно дере једнако, само да га ја пустим. Мени се тај дереж досади, па важем слуги, да каже том Влаху и Влахињи да не уче дете да плаче и да ми досађују и плаше другу децу, и ако се не ућуте да ћу дозвати кмета и даћу да их уапен. Другог начина нисам знао. Олуга им све то каже. Они се мало ућуте.

Одем до кафане. За, то време док сам ја био тамо, Влах је отишао „на општину“ да

се жали, како му ја не пуштам ђака. Влахиња са дететом остала. У У,8 сахати дођем из кафане. Осврнем се тамо, осврнем са амо по соби; нема нигде пиког. Дође 8 сахати. Катем деци да иду у школу и да позову Владију (тог новајлију). Она га позваше, али он нехте. Но пошто му мајка рече да ће да иде у школу па кади она поче да плаче и да се пренемаже, увезав главу марамом као да је боли, дете ти леже на сред кухиње и поче да плаче и да се ваља. Ја му лепо рекох : „ајде ла школа“ (ајде у школу), алионме нехте послушати. Ја га узех за једну руку, но он поче да се трза. Ја ти се онла наљутих па како лежи ухватих га за обе руке цимнух добро и диже га са земље. Овле сам већ изашао из границе стрпљења. Он ти виде зорт, па се мало као и ућута, али му несрећна мати рече нешто, чини ми се да рече, да Ће она сад да умре. Он ти се сад раздра, а ја та се пак сад наљутих, па га увукох у школу. У томе се они уп.ш. у чакшире. Ја не гледах на то, већ га посадих у прву клупу, па закључах заринглах — врата, да неби мати ушла. Он се дере све паучина пада с тавана, Ја му вичем „таш“ (ћути), он не слуша но се дере све више. Ја ти, богме, узех прут па њега „шљис“ по глави. Он се унезвери и чисто не вероваше дотле да ја хоћу да бијем, па поче слабије да плаче. Да бих га као заварао, рекох једноме из П разр. да чита. Он поче гласно дв чита, а Владија, се ућута, осврну, гледа и слуша шта овај ради. Опет се сети за матер и поче да плаче. Опет му ја викнух на њ. Он се ућута. Почех малога Милоша из Т разр. да питам о које чему, али се овај уплашио па поче да плаче. Ја га оставих и он се уђута. Ућутао се и Владија.

Поред мене, мало после ућутаног Вла дије, видох неку сенку. Осврнем се и погледам на прозор, кад, а она Влахиња. Дете ти се сад раздра ; „а леле мума, винок кош.“ Ја јурнух на прозор и хтедох Влахињи не само „динћал “ и главу да разбијем. но чини ми се да је са свим убијем,

шта ће ча прозору; али се уздржах.

а о ваја