Učitelj

се очитује мишљењем, није ништа друго већ хемијски продес који се врши у њој. Спољни утицај на поједине можлане сфере кроза чула изазивају унутрашње покрете којима се одређује само мишљење. Карактер мишљења зависи како од ових утицаја тако и од супстанце мозга дотичне ендивидуе. Ове појаве, које се производе услед ових спољних (а за тим и увутарњих) надражаја — као рефлекси на спољне и унутарње импулсе — назвате су духовним појавима, и предмет су психологије. Психологији је задаћа да испита све те појаве, да позна њихову узрочност, под којим се условима (и како) мењају, да испита законе духовних појава и њихову међусобну везу и тиме да одреди какав утицај имају све ове појаве на преставе чији скуп преставља свест поједине личности у даном моменту. Од свију ових психичких појава као: осеђаја, долажења, (перцепције), а одлажење (губљење) престава, њихово задржавање у свести (аперцепција), репродуцирање, расуђивање, закључивање, зависи целокупност човечијег разума, т.ј. моћи, којом се он односи на спољњи и унутарњи свет појава. Према овоме. психологија је чврсто везана за Физиологију мозга, по што је он са свим нервима један врло сложен орган, а тиме је део антропологије у којој психологија има да изучи само појаве једног органа.

Још у напред рекли смо како је ч0век кубурио у своме испитивању, тражењу истине, с тога је његово знање било врло скучено и његово обравовање веома непотпуно. Оно мало знања, што га јо човек прибирао, онако с

85

тешком муком, било је неодређено, отуд и његови тамни и нејасни погледи на свет. Оскудица у срествима и неодређеност путева били су између најглавнијих сметња да се васпитник како ваља образује. Том недостатку био је узрок с једне стране што се неје имала основица са које ће се одредити поузданост методе у образовању; а с друге стране мењат је ваепитни идеал према разним захтевима. Са појавом емпиријске и рационалне психологије ова је сметња уклоњена. Психологија је постала тежиште васпитања. Проучити детињи дух (дух васпитника) то је посао психологије ; одредити начела васпитања — задаћа педагогије. Тако начело : јасности, очигледности, поступности, итд. јесу само наз резултата, који су се извели из пенхологијских посматрања. Наслањајући се тако педагогија на психологију, кадра је да се оријентише у од-

| ређивању уплива свију педагогијских

начела на васпитање; да покаже важност васпитних срестава, материје наставе; метода при њиховој употреби;

"и значај цељи васпитања. Начелима

цедагогијским показани су услови под којима се даје постојано знање; срества одређују обим и каквоћу у односу на магерију наставе; метод одређује сигуран процењен пут којим се

иде до правог уређеног знања, дово-

дећи га у свезу као једну делину, а дцељи показују шта треба да се заједничким радом, свег овога што је напред поменуто, постигне. Проучавање овога посао је теорије (опште) педатогије. Ну да се од свега овог, што се рече у теорији педагогије, види праве вајде,