Učitelj

124

сваком већем предузеђу, трудећи се да га обавије и да му шију заврне. Биће, дакле, узрок наше слатко: „долче Фар њенте“.

Молим да ме нико не криви што после четири-месечног чекања узимам перо у руке, те одговарам на оно, на што би требало други да одговарају. Коме буде криво, може. одговарати и после мене, јер ће имати више погрешака да исправља. Коме пак буде право, тај нека и даље ужива своје слатко: „долче Фар њенте“, титрајући се двајст-шестим“ као Лазарон поморанџама.

На. ствар !

Главни предмет нашег разговора, услед којега је г. Димитрије и потргао у „Учитељу“ „Један предлог и једно питање“, може се свести у ово неколико речи: Како ваља вршити писање у 1. р. ос. шк.:

Пре свега да се обавестимо о моме становишту, које је Путниковић изволио изнети у „Учитељу“. Тако он на 493. страни а у првој рубрици вели: „К. вели да треба одмах после припреме за писање, почети писање пером на. артији, па тако даље децу вежбати“. А. одма за тим наводи: „К. вели: истина деци је лакше да пишу писаљком но пером, али може се и овако. У практичоом животу обично се пише пером по артији и ја морам да научим децу да пишу пером а пре, а после, па што би правио два посла. И што би се два пута мучио око деце: и кад их учим да пишу и кад их после будем учио да пишу пером. Овако, вели, од једном савладам оба, та посла.“

Све су ово моје сопствене речи, али опет не све. Има важних разлога који су нехо-

тице изостављени, али који су у исто вре-_

ме и кључ свега, предреченога. Те разлоге, које сам укратко навео у нашем међусобном разговору, иставићу опширније у самом расматрању Путниковићевих контраразлога. ·

Главни разлог Шут. да не треба одма после припреме отпочети писање пером на артији јесте тај, што је рука још неизвежбана, што је перо оштро, што је артија, че-

сто рапава и што се у исту перо забада. Уз то долази још просипање мастила на пропис и аљине, мрљање руку, носова, образа итд,

Ко се бавио радом у 1. разреду основне школе, тај је сигурно стекао довољно искуства како неке ствари у практици са, свим лрукчије изгледају но што се то у идеји огледа. На пр. врло је лепо рећи: ваља, ићи од простога сложеному, или од лакшега тежему ; али кад се уђе у практику, тек тада се види, како све идеје немају свога терена и како ваља прво радити на томе, да се припреми земљиште које ће одговарати даној идеји. -

Кад сам у разговору рекао : „после припреме“, разумео сам припрему од три месеца, за које се време могу деца навићи да доста добро владају писаљком. За то време могу се цртати разни предмети, а поглавито оних који се находе у „Буквару“ у виду слика. Чудновато ми изгледа, за што се не би допустило деци да сен пером вежбају, као што су се писаљком вежбала. Зар ће бити каква штета ако дете поквари два-три пера при слободном шарању, ако умрља свој нос или покапа артијур Баш при том слободном и доста занимљивом раду деда ће се навићи уредпости и доцније — кад се пређе на озбиљан рад, на писање — неће се перо забадати у артију, нити ће се правити „крмаче“ и мрљати нос. Могу деца на таблици радити и годину дана, могу сва писмена изучити, па опет кад доцније узму перо у руке да пишу, перо ће се забадати у артију, нос ће бити мрљав, а артија и све остало поливано мастилом. О овоме, сигурно, има искуства сваки учнтељ, који је радио с првим разредом. Ми сви велимо да је теже писати пером но писаљком на таблици. Е, па лепо; кад је то тако онда за што више децу вежбамо да пишу пи. саљком но пером > Пером почињу одма слова да пишу, а писаљком се то не да, већ се захтева да се по неколико недеља, само

шара. (наставиће СЕ.)