Učitelj

Читалац, коме би случајно била позната, историја васпитања у предхришћанском добу, а коме не би било познато ланашње васпитање, рекао би: „шта, зар се још води разговор о томе Та ово је већ крај ХЕХ. века, века просвете, цивилизације и културе у опште, то би требало, да је још одавно скинуто са дневнога реда, и да је уступило место другим пречим стварима“. Требало би, требало би, шта би још којешта, ТРРОаљО ои ли ли

Данас се још већа брига и пажња поклања касарни него школи, измишља, се што шареније одело официрима а школа се оставља на страну. Поред тога, данас се још много што, шта претпоставља школи. Шта више, данас се чак и механе претпостављају школама ; јер се и оне — по седима — које нису направљене по плану, руше и боље подижу, док и последња чатрља која се шкодом зове, остаје онака

иста, каква. је била пре 50 и више година. У ошште данас се школа готово ставља на последње место. ;

Ако хоћемо да вам школска деца буду напрелна, чила и здрава како телесно тако и умно, јер је у здравоме телу и душа здрава, онда избацујмо из школе све што је излишно и што смета. напретку дечијем. Школу стављајмо на прво место, и сматрајмо је као једно од најмоћнијих срестава ва добијање поштених, здравих, вредних и ваљаних грађана и држављана.

Толико сматрах за нужно, да напоменем поводом књижице, којој горе наслов написах. А сад неколико речи о самој књижици. Ја, нећу овде износити цео садржај ове књижице, а није ми то ни циљ. Шта више тиме би омашио циљ, коју сам себи поставио. Наџомену ћу по нека места према њима ћу свој суд о њој изрећи.

(СВРШИЋЕ СЕ)

о Ако во гр

на реферат о књизи «Српска земља» од проф. В. Карића.

У свом четвртом броју „Учитељ“ је донео реферат о мојој књизи „Српска земља“. Кад би тај реферат још и мање ласкав био, гледајући само на вредност овога мог рада, прешао бих га ћутећки, али како у њему има не само неких погрешних назора, већ и извртања Факата и подметања, решио сам се, да нањ одговорим.

Реферишући моје дело, референат се највише задржао при самоме предговору, а нарочито онде, где се тамо говори о родоЉубљу па вели, да је одредба његова неистинита, као и све резоновање о њему да је површно. Референат вели: „Није истина, да је родољубље сама љубав према нароДу, него тек у свези са јаспим појимањем државне и друштвене организадије“ ит. д. Но говорећи овако, он није осетио да је помешао две ствари различне природе, да

их је управо оистоветио. Он је помешао осећање једно са применом резултата науке о друштву; помешао је родољубље са начином, на који се може усрећити народ и земља, коју љубимо. Овако је посматрање са свим погрешно.

Родољубље је заједничко осећање свих нас, оно не може бити различно по садржини, већ само по јачини, која зависи од васпитања ; али начин на који се народ усрећити може, то је ствар једна, вечито под питањем, у којој се ни највећи и осведоченп родољуби, врло често не слажу. Г. референат, изгледа, као да је с овим питањем на чисто; но, на прилику, што се мере тиче, морам признати. да још нисам могао стећи уверења о искључивој моћи усрећавања ма које друштвене организације, ма да сам о овоме предмету мноро