Učitelj

нижит, средњиг и вишит. Ниже или мале основне школе су по селима и мањим местима и деца су у њима подељена само на две или три класе с једним, два или три учитеља и трају обично осам година. Средње и више трају такође осам година, негде и десет, и деца су тако издељена на класе, да готово свака година чини за себе класу, као у нас што су разреди. Предмети и распоред њин, задатак њихов, готово је свуда, и у малим и у средњим и у вишима, у главном један исти. Одређено је тачније само за мале школе шта ће се предавати и шта имају да постигну, а средње и више имају то исто, само у ширем обиму. Још је карактеристично ово, да је закон све ово само површно, овлашно и у главноме, у најопштијим цртама само обележио, а да је месним приликама, месним школским одборима и савету наставничком остављено отворено широко поље за измене и допуне и самостално уређење школе своје. Наставне програме наставници сами одређују договорно и нигде их не можете наћи штампане. Свака их школа има за себе. Закон је и овде само површно одредио од трилике чега имају да се држе у главноме сви као заједничкогта центра, и учитељским колегијама стоји овај пропис државни на расположењу да се њиме користе и више или мање усвоје. Ја сам добио био наруку од једнога свога пријатеља који је хтео да се мало више упозна са школама у овој земљи, да му пошљем „уређење основних школа“ овде и „наставни план“ њин. Ја сам могао само да му пошљем ове опште државне заједничке одредбе, али кад би тај пријатељ мој дошао и посетио

све школе овде, он нигде не би нашао оно што је тамо читао, но свуда друкчије и ни две школе не би нашао потпуно једнаке. Месни одбори школски и поједине колегије учитељске утркују се ко ће боље да уреди своју школу и како ће боље и више да постигне од онога што је законом за све подједнако прописано. И тако евака има скоро своје уређење и свој наставни план.

Овде у Лајпцигу су само оних средњих основних школа. Малих нема већ за то, што је ово варош велика а виших за то, што има пуно других школа у које деца из ових средњих иду, па у више и не иду. Више посећују само они, који неће у друге неке више и стручне школе да иду. Зову се „Ви 1сет- пиВех1гКасћи]ел“. Разлика је скоро само та, што је у првима већа, школарина, те их посећују већином деца имућних родитеља, а у другима мања те у њих иду деца сиромашнијих родитеља. Иначе пажња је и тамо и тамо око наставе саме и васпитања питпуно подједнака.

Пошто сам тако мало, макар и нај-

површније упознао читаоце са спољашњим уређењем школиним, сад могу прећи на испите и на унутарњу страну њену.

Идете к највећој згради у оној околиници. Пењете се уз степенице на два три и четири ката и на последњем улазите у салу где ће се држати испити. Овде свака школа има своју салу, где врши своје свечаности и ту се држе и испити. Сала је велика, и ма колико гостију да дође, опет никада није тескобно. Сећам се како се у нас грозно гуши и публика и ђаци о испитима, и ми смо често тако недосетни да не

РПК