Učitelj

290

дна класа људи могла одати једино умноме раду, али да постигнуће једнакости међ људима — поглавито односно умне развијености — мора бити мета целокупног људског развоја, мета, која ће тек у будућпости моћи да се оствари, то мислимо нико неће спорити. И тако историја се човештва, као и земља наша, обрће између два пола. На једном крају: једнакост у беди и невољи ; на другом пак крају — једнакост у срећи и блаженству.

Него да се вратимо на свој прави предмет. Васпитање у целом историском перијоду, кад се стави према васпитању у преисториском добу, одликује се поглавито тиме, што није једнако за све чланове друштва. Истина да је у добу општејевропске цивилизације, од пропасти римске империје па на овамо, усвојено у начелу, да су сви људи подједнако способни за развитак, и да с тога сви људи треба подједнако да се васпитају, али примена тог начела тек је у неколико извршена — тек се у почетку свом налази. И тако преисториско доба и историски перијод с пуним правом можемо окарактерисати са ове две речи : једнакост и неједнакост међ људима у опште, па и при васпитавању.

Историски перијод, посматран у целини, можемо поделити на две половине, које су крупним разликама одвојене једна од друге. Прву половину можемо назвати перијод дојевропских цивилизација (инђиска, мисирска, персиска, чинеска и др. цивилизација), 4 другу половину — доба јевропске цивилизације. Понајкрупније су разлике у томе, што је у првој половини неједнакост развијена до крајности, па и људе не васпитавају према неком

идеалу, који вреди за сваког човека, већ их васпитавају једино у тој цељи, како ће да буду чланови ове или оне касте, сталежа, класе. Међутим у другој половини, у добу јевропске цивилизације, коју су Јелини отпочели, већ није тако. Овде се васпитање врши према томе, како мисле да треба да је развијен човек у опште, па ма шта он био у доднијем свом животу. Тако Грцима је идеал при васпитавању био у томе, да од детета постане човек, који је и телесно и духовно подједнако развијен ; међутим Римљани су поглавиту пажњу обраћали на то, да од дечка створе човека практичнога, 40века који уме не само да мисли, него и да ради — да остварује у животу своје мисли.

Ма да јевропска цивилизација, узета у целини, има извесне особине, којима се у основи разликује од свију дојевропских култура, опет се поједини перијоди у њеном развитку и међ собом разликују, и те су разлике доста крупне. Тако Грци су своју омладину васпитавали према идеалу, који вреди за све људе, али — за све људе само њиног племена; сва остала племена, „Варвари“, по њином мишљењу потпуно су неспособни за све оно, што карактерише цивилизованог човека. Већ код Римљана није тако. Шризнајући и члановима других племена извесне правне способности, Римљани су тиме и у васпитању корачили један корак напред, пошто је тиме била створена могућност, да се и „варвари“ васпитају онако исто, као и синови римских грађана. Дакле један корак ближе једнакости. Али тек пошто су варвари срушили римеку империју, пошто се от-