Učitelj

друштвене школе сваке године бар по 16 недеља, од којих 8 морају бити једна за другом. Изузетак је допуштен само у случају, ако се деца могу учити код куће или ако месни савет старалаца допусти изузетак због уважених узрока. За неиспуњавање тог закона одређена је казна: први пут 20—100 долара, а други пут од 100—200 дол.

Законодавне власти у државама ЊуЏерви, Калифорнији и Њу-Јорку издале су 1864. год. законе о обавезном учењу. Главне црте закона сличне су са горенаведеним. Школски узраст у Њу-Џерзи одређен је од 8—18 год., у Калифорнији и Њу-Јорку од 5—14 год. Има разлике и у трајању обавезног учења. У Њу-Џерзи захтева се 12 недеља најмање, од којих 6 морају бити једна за другом. У Њу-Јорку — 14 недеља у дневним и 28 недеља у вечерњим школама. Калифорнија захтева обвева на 7, године, при чему 12 недеља морају бити једна иза друге. Осим тога, Њу-Јорк одређује и саме предмете, обавезне за децу, а именом : правопис, читање, краснопис, енглеску граматику, земљопис и аритметику. При том Њу-Јорк (држава) решио је, да се ниједно дете тколеког узраста не употребљава за рад, док не добије закониту сведоџбу о томе, да је законом прописано образовање добило; за гажење тога закона одређена је казна од 50 долара.

У многим другим државама законо обавезном учењу осећа се све више и више као преко потребан — а изјаве у корист те обавезе тако су многе, да ће кроз годину, две закони о обавезном учењу бити установљени у целом савезу. Суперинтенденти народне про-

свете у Илиноју, Индијани, Канзасу, Минезоти, Мисисипи, Небрасци, Пенсилванији и Род-Ајланду у својим годишњим извештајима, свази својој законодавној власти, препоручује обавезно учење. Управници тих држава, у својам годишњим извештајима, сваки препоручује својој законодавној власти да узаконе обавезно учење.

Но међутим мнења американских педагога и законодаваца о обавезном учењу до сада су несугласна с тиме.

да пример узећемо мњење о томе предмету двојице у земљи признатих педагога. Обојица су Убафе ЗпрегтфепЧеп!в т. ј. суперинтенденти просвете у држави и обојица су дали своје мишљење у својим званичним извештајима, сваки својој законодавној власти:

Едуард Сиринг (биле), суперинтенденат народне просвете у Уисконсину, јавља, да „тешкоће, које стоје на путу закону о обавезном учењу тако су мнотобројне и тако се тешко могу савладати, да се никако не може јамчити за успех тог закона; све прилике показују, да ће такав закон остати само мртво слово и неће ама баш ни мало достићи жељене резултате“. Даље Сиринг уверава, да „такав закон био би сасвим противан слободним земаљским установама и био би, у правом смислу, не-американски“. По мнењу Сиринга „никаква опасност не прети држави од тога, што неће неки незнатни део деце да добије образовање, које дају основне школе“; и да „мисао о томе, да је преступ резултат неписмености, јесте у суштини савршена заблуда, узета, по навици, за истину“. Тако говори државни педагог Уисконсина. Други, његов друг, једнак му по положају, У