Učitelj

461

Ну колико 9 — то се даје видети из ци- | ност тврђења, да је педагогија „вештина“,

тата, који наведох из књижице нашег про. Вел. Шк. То ће нам бити јаспо и кад погледамо на развитак вештина. Ове вештине носе на себи имитативан карактер, а то баш и показује њихов постанак. Ну сва та подражавања, којима се баве у неким приликама вештине, остају гола, жалосна, копија природе. Замисли ти да стојиш пред сликом, која представљ: каљав предео, а коју је израдила кичица каквог ђенијалног сликара, Ако предео познајеш, слика, ће ти га изазвати и ти ћеш се дизвити оној вештини, са којом је живо пренесено све то на оно парче платна. Али, ако би по истом посматрању погледао предео (који је насликан), уверио би се како је она сличица пуста поред живота, која ти се сад развија пред очима. Ово, разуме се, било би једино с претпоставком: ако ти укус није обљутавио од естетичких закоца... Ово је један од најзгоднијих примера, који очито казује, колико вештине имају удела у стварању истине — живота. Даље, ти велиш: „Наш друг Коста узима да оно, што је вештина, не може бити наука, а исто тако и обратно.“ Да богме по што сам схватио вештину, онако како већ рекох, делећи је од науке, није ми било до тога, да сад то двоје бркам, казавши зашто једно од другог двојим. Али није то све што хоћеш да кажеш. Ти велиш : да ја не схватам педагогију као вештину, узимајући је као практичан рад једног занатлије (в. 164 стр. „Уч.“ од ове год.). Е, то није истина. На 85. и 56. стр. (бр. 6. „Уч.“) говорио сам о двема странама педагогије — општој и примењеној. А за тим сам рекао: „Дужа практика са, студирањем свога посла, даје потребну рутину у раду, а то је уметност, педагошка вештина (такат) којој претходи ваљана теоријска спрема и постојано студирање у практиди“. Што сам ја „устао да браним“ педагогију од вештине, доказујући „како педагогија није вештина“ то је јаспо не само из онога што је довде речено, нон из завршетка, чл. : „Ово су најопштије црте којима смо хтели да покажемо неоснова-

указујући једном руком на суштину науке, њену теоријску п практичку страну; другом — суштину вештине. разлику међу науком и вештином, како педагогија одговара оахтевима науке и у колико се има пелагогија разумети као „вештина“. Међу тим ти ниси пашао за нужно да испишеш све ове редове, из којих се тек даје схватити прави смисао целога говора.

Остаје још један прекор. — Увредио си социологију ! Како то 2 — Ето тако, умешао си међ њене науке — педагогију! —

Физичке, умне и моралне особине једне личности, то су најкрупније појаве васпитања. Оне су нераздвојно везане за, васпитника. Та је'иница, тај атом друштвени, предмет је васпитања кроза цео свој живот, било то туђег или свога властитог утицаја. Све ове појаве, које чине васл»тање индивидује - као пратипа друштвеног јављају се и у друштву. Оне су израз целокупног друштвеног васпитања. Јавно васпитање огледало је личног васпитања. Од васпитања свију тих јединица зависи и друштвено усавршавање. А педагогија као наука о васпитању, својим делом рада припомаже друштву и његову развитку. Ну ова није једна. Све оне научне гране, које иду на то, да у првоме реду припомогну свестраном напретку друштвеном, ја бих назвао — дру'твеним наукама.

Нека би био сав грех у томе, што нисам могао бити „ентузијастички поклоник“ твоје „природне класификације наука“, и ако је имадох на уму. Тако исто знано ми је више њих, који су се бактали око класификације наука чији су резултати: „чисте“, „помешане“, „промењене“. апстрактне“, конкретпе“, „апстрактно-конкретне науке“, итд. Све сама „умозакљученија“, а врло често неблагодарни плодови толиких напрезања људи у таквим приликама, за та философисања, Филовофисања која у извесним околностима дају врло сумњиву рачунску вероватноћу на успех, те отуда им је и слаба корист. Те су околности између осталих, кад човек у оскудици научних срестава (као што сам признајеш) нађе за најпрече да — класификује науке .... Рад, коме, у овом случају, нема смисла, жртвовати ни с"“д ни време.

Ж. Ђ. риколић.