Učitelj

У последњој свесци од прошле године уредништво „Отаџбине» јавља да престаје са издавањем свога часописа. Зар и тога једног књижевног органа да нема Орбаја 2 дар то није прекор и понижење за српску читалачку публику 2 Нато нека одговори сама публика, а ми само констатујемо Факат да, она одиста престаје изалазити. Ал за што Уредништо се тужи једино на сувише мален број претплатника, а све остало је на свом месту и у своме реду. Радника има, радова има, воље и пожртвовања код уредништва има. Али све је то ништа кад је одзив публике такви, да часопос, или боље уредништво, мора непрестано да гомила дуг на дуг.

Кад се узме у обзир, да је „Отаџбина“ била у последње време једини књижевни лист у нас, кал се зна, да у нас има у чиновништву и трговачком сталежу толико интелигенције и материјалне моћи, да су се могле олржата три таква часописа као што је „отаџбина“. и кад се опет зна да поред свега, тога и „Отаџбина“ престаје: онда је то одиста један велики доказ, немара,

нерада, неувиђавности, па ако хоћете, п знак трулежа и опште друштвене слабости.

Да је „Отаџина“ била часопис са рђавом садржином, па да је публика напусти, онда. ејвала тој публици. Али уредништво листа тврди у својој изјави, да зна да је „Отаџбина“ била часопис, који се радо читао. Оно казује, да је по један ексемплар часописа ношен од куће до куће и читат, а то је довољан доказ, да је часопис одговарао своме позиву.

Но поред свега овога уредништво „Отаџбине“ у својој изјави покушава да прави једну горку пробу. Оно позива све оне, који желе, да овај једини часопис излази, да прикупљају, претплатнике, и обећава да ће одмах продужити издавање овога часописа, чим се пријави 500 сигурних претплатника. Ово је одиста довољно доказа и о заузетости самог уредништва и о скромности његовој.

Ми са наше стране желимо да наша интелигенција не да о себи рђава доказа, и надамо се даћесе са претплатом одазвати и вољно и брзо, као што и треба.

Школске и друге вести.

— Св. Сава у осн. школама у Београду У Београду је православљен Св. Сава ове "године на најсвечанији начин. Читаоци са, стране не знају добро још кака је то слава, Она се јако разликује од прослава по унутрашности. И овдеје пре био онаки исти обичај као и по другим местима у Србији. Но од 1875 године није тако. Дотле је општина давала једну извесну малу суму за прославу Св. Саве у основним школама и славио се само у мушким школама, и то, како нам се чининеу свима. Те је године установљен „фФонл сиромашних ђака беогр. осн. шебла“. Измеђ осталих извбра за себе Фонд урачуна и „прилоге о Св. Сави. Сал. ла би што више прилбгд било, ваља и прослава да буде већа и лепша. Фонд умоли општину да му она уступи ону суму одре-

ђену за прославу, а он да се сам стара о њој. И општина пристаде на то драговољно. Одбор Фондов онда смисли, да не издаје из своје касе, но да умоли понајбоље грађане београдске, те да се они приме домаћинства школекога, и проведу сав трошак и бригу око прославе, И одиста грађанство београдско дочека ову понудум неком чудном вољом и симпатијом, и ево већ скоро ће бити десетак година како је врши с највећом постојаношћу. Огромна је разлика измеђ пређашње и данашње прославе не само у спољном сјају, но ну унутарњој суштини. Пре ладна укоченост измеђ деце и учитеља с једне стране и родитеља с друге; сад нека топла и срдачна породична мешавина. Школа и кућа је заједно. ... Сјај овај учини, да локали за