Učitelj

а о ваља див нас

„РУМИ па ИРА 2 ОЈ

60

и друштво у коме живи. Обоје ово опет, по мишљењу свију изврсних васпитача и учитеља, није довољно, ако човек није и морално васпитан, дакле ако није добари поштен, као што би то наш народ рекао. Тако дакле можемо слободно казати, да је човек релативно тек тада савршен, ако је васпитан и физички и умно и морално,

Сад ми ваља да кажем где почињу све три ове врсте васлитањар Ви ћете, поштовани слушаоци, задцедо погодити да је то место кућа. Кућа је место, у коме се дете јавља на свет, у коме се чује први повик и први осмех његов. То је место прва природа, којој се креће детињи живот. Шире природе за њега нема. Спољни свет са свима својим манама и врлинама, са свима својим умним и материјалним тековинама није за њега ништа друго него царство таме. Он је њему неприступан, а оно је непристушно томе свету. Његови родитељи, и остали укућани, сачињавају му цео евет. Од дана рођења почиње дете примати васпитање од те кућне околине, а поименце од матере.

Мој би се разговор, поштоване госпође и господо, отегао и сувише, ако бих се ја, упустио у разлагање о тешком, великом и светом задатку матера у васпитању деце. Чини ми се, да би морао одузети и сувише много времена ономе главноме послу, ради кога смосеу овако лепом броју сакупили. С тога ја хитам, да вам кажем само онолико, колико за овакве прилике поднети може.

Многи васпитачи, кад говоре о васпитавању деце истичу неке засебне услове за, образовање воље, за образовање карактера, за буђење самољубља и частољубља, за облагорођење срца, за моралне врлине и тд. итд. Што се мене тиче, ја бих за морално, и Физичко, а у многоме и за умно васпитање, истакао један принцип. Тај је принцип навикавање. Са њиме и помоћу њега даје се веома много постићи у васпитању. Оно је управо онај камен темељад, на коме се зида онај створ, што се зове човек у моралном смислу. Оно је она основица, са којом се почиње и свршава вас-

питање. Навикавање је најчвршће градиво у целокупном животу свакога човека. У нашем народу чућете о навнкавању ову изреку: „што дикла навикла“. Французи имају још једну јачу и прецизнију изреку. Они кажу: „Навика је друга природа,“ И одиста човек може навикавањем ићи чах дотле, да мења много шта у својој природи. Ова мудра изрека, кад се о њој 08биљно промисли, била би нам довољна, да нам покаже, да је навикавање од неописаног значаја у васпитању. Што се навикавањем усади у човечију душу, то се после не да ничим лако истиснути, само ако је павика добро укорењена. Узмимо који пример.

Да почнемо најпре са малим дететом.

Још одмах првога дана, кад се дете роди, свака. роаборита и умешна мати, отпочиње га навикавати, да храну добије у одређено време. Мало по мало па се дете свикнви одиста не тражи хране до оног одређеног сахата. Оно истина није ни мало лака ствар онако мали створ навикнути на неки поредак, али није немогуће. Дете се у први мах дере, виче, зашева, али мати гледа свој посао. Ако је тада дете болесно, онда, му мати ништа помоћи не може. И свакојако треба га оставити све дотле, докле не буде време да му се храпа да. Тако ће се дете навићи на поредак, који ће и њему и матери бити од велике користи. Обоје ће мирно проспавати многе ноћи, што иначе ве бива. Миран ноћни сан прави је благослов и за матер п за дете, а нарочито за детиње здравље. Кад се дете тако навикне, да се само од времена на време храви, па се деси ла плаче у оно време, кад би требало да је мирно и да спава, онда је то за матер знак да нешто није у реду. Но најглавније је и за дете најкорисније, то, што оно иу старијим годинама остане при тој доброј навици, да једе само у одређено време.

Као год што се поступа при храњењу, исто се тако поступа п при успављивању детета. Кад дође време да дете спава, треба га просто метути у постељу. _Брло велику погрешку праве све оне матере, које дете успављују љуљањем, носањем или пе-