Učitelj

МР АНИ ли НИ реАУ

хичну радњу; изазивање представа у свести, јасноћу и јачину с којом се оне држе у њој. У торњем излагању видесмо, да је она у разних индивидуа врло разна. За то би и кака тачна подела на врсте или ступњеве била потпуно немогућна. Из све разноврсности само бисмо две или три врсте могли иставити као главне. То је Фантазија. јасна или очигледна а уска, фантазија, широка а тамна и нејасна, и Фантазија јака и јасна и широка. да Лутера причају, да је један пут, кад је преводио Библију, замислио ђавола тако јасно, да је премислио е је пред њим истински ђаво, па је потегао дивитом, те ударио о зид где и данас стоје мрље од мастила те се показују посетиоцима тога исторћскога места. Може се мислити кака је то Фантазија била, која је могла да представи с таком јасноћом оно, што душа никад није ни имала да види у спољном реалном свету. И у нашим народним приповеткама има један леп пример за ову врсту фантазије. Вук прича у речнику на једном месту ово. Била једна девојка, па једнога дана ударлла у плач. Запитала је мајка, што плаче. Она рекда: Сетила сам се да сам девојка, па сам помислила како ћу да се удам, па да останем трудна, па ћу да родим сина, па ћемо да га крстимо и да му наденемо име Јова, па ћу ја да га волим и чувам, па ће мали Јова да се игра, па ће једнога дана да се попне на дувар и да довати крупицу соли, а крупица ће да потегне па да падне на њега те да ми убије малога, Јову, па како да не плачем, јао!

У ова се два примера јасно види ја-

26

чина, ове врсте Фантазије. А овај друге пример већ прелази иу ону другу врсту широку а тамну, коју бисмо ми могли назвати и комбинујућа, и која се највише јавља код песника. Гете прича о себи, да му се увек, кад је хтео нешто да ствара или да спева, најпре јави нека тамна слика о делини онога посла или оне идеје коју има да опева. За тим му се она све више грана и све јаснија постаје, док му најпосле све појединости не буду тако јасне као да их гледа. Комбинујућа дакле прелази у јасну, те обе чине јаку фантазију. И што је способнија да замисли већу целину и да је разведе у веће и јасније појединости, то је јача. Ови тако звани велики духови имају јаку фантазију: и представљачицу и стваралицу. Друга врста се најбоље види код пијаних људи ну деце, и она је када више својствена, расама северним а она прва јужним.

Из овога се већ види и важност Фантавије за наше умне радње. Без ње се не би могао извести ни најпростији закључак. Јер да се он изведе потребно је да се више представа у један мах дрњи у свести, а то је могуће само онда, ако нам је моћ замишљалица јача , Т. ј. ако имамо Фантазије. И што је она већа, јача, то ће се и више представа држати у један мах у свести, и биће могуће, да се чине веће комбинације и операције умне. Бити сиромах фантазијом, значи бити сиромах духом. Скоро све велике творевине постварала је фантазија. Дух је радник, а она му је особина, с којом он може, да ради. И што му је она већа, то је и он већи радник и силнији творац.

(НАСТАВИЋЕ СЕ). она не