Učitelj

нарочито по варошима, постала као нека, друштвена, потреба и забава. Па добро. Оставимо одрасле људе, нека раде како знаду, јер они су, рецимо, довољно свесни да пресуде шта је шкодљиво шта ли опет није. Али запитајмо се, да ли смо од тога зла "(пушења дувана) сачували децуг Прођимо улицама, прођимо отвореним местима, где се деца. искупљају на игре, па ћемо видети да нисмо. Није ми угодно, нити налазим за умесно, да на овоме месту набрајам поједане случајеве, који су ми из сопственог искуства познати, па ма да налазим, да је истину лепо рећи свакад. и на сваком месту.

Овако исто навикавају се деца и на друге мане, које ми у јавном и приватном животу осуђујемо. Ту вам долази лаж, мржња, завидљивост, крађа, то највеће зло, и т. д. Кажем вам, све, и добро и зло у човечијем животу, најјаче се утврђује навикавањем. Човек се навикава и на добром

_на зло. Ово прво могли бисмо назвати п0зитивно, а ово друго негативно навикавање,

Ја мислим, да сам, у овој прилици и на

овоме месту, довољно показао, како је од врло великог значаја навикавање у васпитању. И сад смем још једном рећи, да је навикавање темељ свему васпитању. И ко год хоће, ко год жели, да му дете буде ваљан човек, тај се мора старати, да дете навикава од колевке до потпуног узраста, свему, што је у животу од потребе и користи. . Још пре 200 година писао је славни Фидософ Лок овако: „Ми смо врло вични, да врло рано отпочнемо припитомљавање животиња, и у време, кад су оне врло младе, да их научимо за службу, за коју ће нам некад требати. Само код створова, којима, ми сами живот дајемо, пренебрегавамо ову важну околност. Ми најпре нашу децу размазимо (благ израз) и тада гајимо будаласту наду, да из њих треба, да постану добри људи,“

Ово што је важило у седамнаестом веку, важи данас, у деветнаестом још и више. Ја бих свакоме казао овако: Шобрини се

за то, да млада биљчица, која ће доцимје постати дрво, може расти са свим право“ Чувај се, да немораднеш стабло биљчице, кад она ојача, исправљати. Тада се дешава, да је по неко стабло толико јако, да се не да превијати, а по неко се при самом покушају преломи. Ово јасније речено значи, да је укорењене навике врло тешко искорењивати код деце, кад она ојачају и одрасту. Отуда је сигурно и постала она мудра народна изрека, која васпитачима може увек служити као поука, и која. каже: „матора дрва не даду се пресађивати.“ Према овоме излази све на једно, те на једно: да децу треба из малена, чували, да се не навикну на оно, што им у животу није од потребе.

Толико о навикавању у опште. Сад да

видимо узгред, ко игра главну улогу у вас-

питању у опште, у навикавању посебице 2 Као што већ сваки од вас зна, на прво место долази кућа, за њом околина, а тек на трећем месту школа. У кући се дете јавља на свет, и ту се отпочиње његово васпитавање. Ако дете научи. управо навикне се на штогод добро, у кући ће се најпре научити, ако ли се навикне на штогод ружно, навићи ће се најџре у кући. Од родитеља, 8 других одраслих укућана, деца примају све. Она се угледају на ход, држање тела, на говор, на манире и на све остало што код родитеља виде и што од њих чују. Родитељи су управо као неко огледало, на које се деца огледају. С тога се често деца познају по родитељима, а

| родитељи по деци. Има једна лепа наро-

дна изрека, којом се ово лепо доказује. Она нам каже: „Ивер не пада далеко од кладе.“ · Ја сам овде додарнуо само родитеље као главног и првог фактора у васпитавању у опште. Овде се не могу упуштати у ситнице и наводити поједине примере. То би био посао каквог засебног дела, а не једног врло кратког говора при овакој једној свечаности. Доста ће бити то, што сам ја дотакао питање о утицају куће на васпи_ тање деце, а уверен сам да ће сваки од вас о томе и сам озбиљно размислити. Јер

Ма ада ара правна а АВА ИВ о а Ба а а ОШ змаја пон пао са ка а ба сан ара