Učitelj

цима то ће бити најмилији предмет, који ће им млађано уображење одводити у завичај, кући, у башту, у шуму, у наручје природино, тако да ће после веселије еклањати и спрезати. У овим учебним заводима није потребан нарочит учитељ за, пчеларство; довољно је једноме од учитеља дати за преподавање пчеларства неку награду; а корист биће огромна“.

„Учитељ“ и „класицизам“. Од писца наше белешке „Класицигам у нашим средњим школама“ добили смо ово писмо:

Т' ; осподине ,

У 3. бр. „Учитеља“ штампали сте моју белешку коју сам вам послао с прославе св. Саве на Великој Школи. Та моја белешка зове се „класицизам у нашим средњим школама“, јер је о томе држан говор у тој школи. Споменуо сам вам и онда да вам то шаљем у недостатку какога другога листа, који би претресао ове више ствари школске и питања за, средње школе.

На ту моју белешку изишао је у листу „Авали“ (у 6. и 7. бр.) један чланак под насловом „Учитељ и класицизам“, који је испрва одиста хтео да доказује саму ствар, али се на крају преобрнуо у чисте личне грдње и нападаје на мене. „Случај“ је ваља да хтео, да ја писад оне белешке, будем и онај, који се тамо наводи за пример — ничега мање, но — бестидности и... већ класицизам би имао и лепших речи да обележи све оно, за шта ме навео.

У мојој белешци ја сам г. Туромана у толико споменуо, у колико је он био онај који је беседио тога дана. И рекао сам ово: „Да је г. Туроман, као човек класичког образовања, га класицизам у нашим средњим школама, исто тако, као што је и човек реалистичког правца за реализам и науку, то се разуме и по себи. И с те стране не бисмо имали ништа да му замеримо. Оваки радник брани своју струку, заступа, је и стара се да му се она шири. Тако се и развијају све струке и гране народнога живога. Оно што нема својих

172

представника и радника то и падаи пропада. Но што је г. Туроман изгубио из вида неке чињенице из нашега народнога живота, које се не смеју изгубити, и што је учинио неке неразложне излете и нападаје на противан правац, то му се опростити не може“. И онда сам обратио пажњу на те чињенице, које је он гледао да у 6. бр. „Авале“ побије. И то је све где сам ја г. Туромана споменуо. Све сам друго говорио о класицизму у насиу Немаца.

Писац оних редова у „Авали“ за то се озлоједио ужасно и на мене и на „Учитеља“. Сам наслов: „„Учитељ“ и класицизам“, као да је већ казивао и свршетак његов : васпитавајте ви ту нашу малу дечицу, а оставите те крупне ствари за нас! Где ми зна учитељ нешто о класицизму !... Писац се дакле толико био заборавио у својој љутини, да је сметнуо с ума да ону белешку не мора баш да је писао учитељ, за то што је у „Учитељу“ штампана, но ма ко други.

Ред би био, господине, да се ја упустим у књижевну препирку с мојим противником о класицизму у опште и о класицизму у нашим средњим школама специјално. И ја с тога земљишта ни мало не измичем. По обећању г. писца онога одговора беседа г. Туромана скоро ће изићи у целости и ми ћемо имати кад и где да је пре- | тресемо до ситница. Но ја се питам: да ли је место томе у „Учитељу“р Према кругу, који сте ви одредили своме листу, мени се чини да није; и ни мало не бих желео да вам запремам место с таким стварима код вашега толикога другога посла. Ово је класичка ларма, која се може пустити нека се чипи. А ако се стара лешина опет нагогери, па стане баш претити нашим школама својим мртвим изнемоглим гласом, онда ће већи „Учитељ“ имати права да дигне свога гласа у интересу оних које испраћа тамо даље и оних за које сви радимо или барем мислимо да радимо.

А овде бих ја само желео да рекнем што год о оним нападајима на, моју лич-